Mada postoje brojna svedočanstva o prijateljstvu čoveka i psa, pretočena u knjigama i na filmu, stvarnost nije baš toliko idilična. Naravno, na štetu pasa. U Šapcu postoji prihvatilište za pse, ali se po sadržini ne može reći da je to pravo prihvatlište. U kavezima, nakon hvatanja, ponekad lečenja i sterilizacije pasa lutalica, nađe se na malom prstoru i po desetak pasa. S druge strane ima bezočnih vlasnika pasa koje svoje ljubimce, najčešće njihovo potomstvo, jednostavno bace na ulicu, kanal, kontejner… A svako dete za lektiru ima „Pesmu o keruši“ Sergeja Jesenjina ili „Zov divljine“ Džeka Londona… Sasvim drugi pristup ima Svetlana Gligorić, penzionerka iz Šapca, koja je čitav svoj život posvetila ljubavi prema psima. Najviše onim napuštenim. Može se videti kako šeta i sa po šest-sedam pasa, čak i po nesnosnoj vrućini. Jedno vreme brinula se i za pedesetak napuštenih pasa, donosila im hranu, ali najvažnije pokazala ljubav prema njima. Jednu od njih, Donu, pronašla je bačenu u kanalu kog Hemijske škole. Spasla je i othranila, a tu su i Čupka, Larisa… Svako od tih napuštenih pasa ima kod Svetlane svoje ime. Kako kaže malo se vodi računa o psima. Sve ih je manje, i pitanje je da li nema tu i eutanazije, a dešava se da se baca i otrov. Takođe, nije ljudski da se psi stavljaju u kaveze, jer kao i ljudi oni vole slobodu. Ima i dobrih ljudi, pa joj nekako pomažu, hlebom da pripremi poparu za pse, ili koščice iz kasapsnice. To mnogo znači baš tim našim malimm napuštenim prijateljima.
Međutim, posebno svetlo o toj nebrizi prema psima bacilo je nadavno samoubistvo Gorana Karanovića, devetnaestogodišnjeg mladića iz Prnjavora, BiH. Ova humani mladić brinuo se za svojih 15 pasa i još tri puta toliko napuštenih. Ali, bio je izložen stalnim pretnjama i uvredama komšija i drugih nedobronamernih ljudi, čak su mu i pucali na kuću, što nije mogao da izdrži. Nekako posle toga u Prnavoru će izgraditi prihvatlište za pse, što mu je bilo obećano, ali ostaje gorak ukus onih koji vole i koji se bore za prava životinja.
