Siguran sam da je opravdano poverenje u osnovi svakog valjanog druženja i uspeha. Još sam sigurniji da ga je sve manje. Jer gradi se vredno i strpljivo, a to su osobine kojima se ne možemo baš mnogo pohvaliti. Nekoliko narednih primera onog suprotnog, nepoverenja, nameću pitanja na koja nije lako odgovoriti.
Pitanja ostavljam za kraj.
A o odgovorima na njih ćemo verovatno još dugo zajedno razmišljati.
Mislim da su priče koje slede mnogima veoma prepoznatljive.
Nepoverenje 1:
Sa đacima sam na Regionalnom takmičenju iz
matematike. Dok oni rešavaju zadatke, formiramo komisije za pregledanje. Rešenja su kovertirana i otvaraju se tek po završetku
takmičenja. Možda bi neko, a ne znam ko, nego prisutni profesori, mogao đacima dojaviti rešenja!?
Ovako, što je sigurno, sigurno.
Nepoverenje 2:
Na sednici Odeljenjskog veća zaključuju se ocene.
Ako je predlog nedovoljna ocena, svi prisutni moraju se izjasniti. Osim kada su sve dobijene ocene nedovoljne. To znači da ako učenik od osam ocena ima dve pozitivne i šest nedovoljnih, odlukom veća može dobiti i pozitivnu.
Ne verujući u stručnost, objektivnost ili poštenje predmetnog nastavnika, svejedno!?.
Nepoverenje 3:
Prijemni ispit iz matematike za upis u srednju školu. Radovi rešavani grafitnom olovkom se ne priznaju. Desi se da i oni najbolji, pišući prvo grafitnom, pa preko toga hemijskom olovkom, ne stignu da ostvare ovo drugo. Ako bi pisali samo grafitnom, možda bi neki nastavnik, a ko bi drugi, mogao učeniku da izbriše pogrešan i napiše tačan postupak ili rezultat!?
Tako valjda misle oni koji su nam nadređeni. E, Srbijo moja.
I za kraj, samo dva pitanja:
1) Imaju li poverenja u prosvetne radnike oni koji taj sistem organizuju i njime rukovode?
2) Koliko su navedeni primeri nepoverenja opravdani, i ako jesu, ko je za to kriv?