Unapred, nemam ništa protiv nepotpisanog, ili, da ne upotrebim grublju reč, izmišljeno potpisanog teksta (autora sa izmišljenim imenom).
O tome kakav je moj odnos prema potpisivanju ili nepotpisivanju napisanog sledi odgovor u nekoliko slika.
- U školu ponekad stigne anonimni dopis roditelja u kome je naveden prigovor. Autori teksta su roditelji dece koja idu u tu školu, što objašnjava njihovu želju da budu anonimni. Odbacivanje takvog prigovora sa argumentom da je nepotpisan smatram pogrešnim. Ukoliko je prigovor osnovan on se mora uvažiti i biti pokretač budućeg ukupno boljeg rada škole.
- Branislav Brana Crnčević (1933 – 2011), srpski književnik, novinar i scenarista, u vreme političke nemilosti pisao je kolumnu za nedeljnik “Duga”, koju sam kao student redovno čitao. Pod pseudonimom, mislim – Ljubimov. Tekstovi su bili maštoviti, kritikujući aktuelna dešavanja sadržali su činjenice koje se nisu mogle demantovati. I to je bila njihova suštinska vrednost. Potpisan ili nepotpisan, tekst koji valja, valja, a koji ne valja, ne valja. Samim potpisivanjem ili nepotpisivanjem ne možemo ga učiniti vrednim pažnje.
- Lično, nikada nisam izbegavao da napisano potpišem. Kada našem učeniku na takmičenju nije priznat tačan zadatak poslao sam dopis republičkoj komisiji, kao jedini potpisnik. Kolege su sumnjale da bolje vidim rešenje od te, republičke komisije i nisu se potpisali. Prigovor je, uz izvinjenje za grešku u njihovom ključu rešenja, uvažen. Sastavljujući zadatke za časove vežbanja, svaki zadatak zapisan na tabli, koji nije bio iz zbirke, već moj, potpisao sam. Ostavljajući đacima da sami procene da li je bolji ili lošiji od ponuđenih u literaturi.
Nepotpisivanje je najčešće rukovođeno strahom ili stidom. Ponekad i jednim i drugim. A ponekad, samo ovim drugim. Ili bi se, barem, autori nekih nepotpisanih tekstova morali stideti onoga što pišu.
Komentar ili odgovor, potpisan ili nepotpisan, morao bi biti i kulturan i argumentovan, umesto nepotrebnih, ad hominem uvredljivih rečenica, u kojima nema ništa osim napada i mržnje onoga kome je napisan.
Na takve komentare oni kojima su upućeni najčešće ne odgovaraju, tu se krug zatvara, i tako od svega nema baš nikakve istinske koristi. Toga bi morali biti svesni i oni koji takve tekstove pišu i oni koji autore finansiraju.
Sudije
Nešto razmišljam, mada verovatno previše optimistički, bilo bi idealno kada bi nečije obraćanje bilo i prijatno, a istovremeno i nagovor na sve ono što je logički i moralno najbolje. Priznajem, nije mi to uvek uspevalo. Govorio sam i pisao ostajući u svetu logike i morala, ne dodvoravajući se i ne služeći nikome. Nekoliko slika o tome.
U vreme održavanja vašara, nakon pročitane zajedničke odluke direktora svih škola u gradu da se časovi skraćuju u korist vašara, učenicima bih napomenuo da se sa tom odlukom ne slažem. Moj stav je bio da učenici i posle redovnih časova imaju dovoljno vremena za vašar. Učenici su na vašar uvek išli u kasnijim večernjim satima. Negujući kod učenika formiranje valjanog sistema vrednosti, tvrdio sam da je škola mnogo važnija od vašara.
Kada učenicama koje su tek kročile u našu školu i šetkajući se, zakasnile na čas, nisam dopustio da uđu, uveo ih je neko ko mi je bio nadređen. Učenice, rečeno mi je, imaju pravo na čas. Zamislite kada bi, koristeći to pravo, svako ušao na čas kada njemu odgovara. Učenicama sam, zadržavajući pravo na svoje mišljenje, rekao kako mislim da njihova “pobeda”ne doprinosi ni ugledu škole niti nadređene osobe, a ni njihovom valjanom vaspitanju.
Učeniku koji nam je smetao i na moj poziv da napusti učionicu, samouvereno rekao kako nemam pravo da ga udaljim sa časa (iako time suspenduje pravo svih ostalih na neometan čas), predložio sam da me zamoli da izađe, ili da odgovara za ocenu, pri čemu ću mu postaviti najlakša pitanja. Naravno, odlučio se da izađe.
I tako, verovatno bi se moji brojni učenici setili i drugih, sličnih situacija. Rečeno, nisam baš mnogo mario da li će ono na čemu sam insistirao prijati većini. Možda nije baš uvek isto voleti ljude i govoriti im samo ono što bi oni voleli da čuju. Znao sam da će vreme pokazati ispravnost ili neispravnost onoga što sam činio i govorio, i toga se nisam plašio. Trenutan sud svojih učenika pripisivao sam mladosti, njenim lepotama i neminovnim zabludama. Naravno, bilo je uvek onih koji su javno ili krišom potpuno odobravali moje postupke, a po završetku škole, mnogi su mi to i rekli. Takođe, sigurno ima i onih koji se i dalje sa mnom ne slažu. Možda su oni i u većini. Za kraj, kakogod, nikada nisam odustajao ili odbijao kulturni razgovor sa neistomišljenicima, pod uslovom da jedine sudije u tim razgovorima budu logika i moral.
“O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećamo, a nemoralno ono posle čega se osećamo loše.”
Ernest Hemingvej
