Za sve što nam se nepovoljno i neželjeno dešava, baš uvek i samo je kriv neko drugi. A ako smo u nekom nemogućem slučaju i mi, sasvim slučajno, nešto krivi, to je samo mrvica, oni drugi krivi su mnogostruko više. Prvo neka se oni poprave, mi ćemo posle lako ispraviti svoje. Logično. Sto posto i uvek je tako!
- Dočekali me na zakazanom sastanku roditelji, koji iznose neoborive činjenice za ono što ne valja. Tačno i argumentovano, znaju se i krivci. Pa se sledeći roditelj, koji se sa prethodnim u potpunosti slaže, rečeno, samo “nadovezuje”, da pomogne u dokaznom postupku. Kada su svi, koji su to želeli, dovoljno dobro ukazali na problem i krivce, upitao sam ih, tiho i miroljubivo (ne osporavajući ni jedan njihov argument), vide li sebe u toj priči, onako, iz svih njenih uglova. Verujem da je svima bilo prilično jasno šta sam im to implicitno rekao. Posle kraće tišine, neko je predložio da sastanak ipak ne treba ni previše da traje, petak je veče, počinje vikend. Doviđenja, vidimo se, profesore!
***
- Idem ulicom, ispred mene mama gura kolica, sa malim detetom u njima. Živahno dete baca neku kesu na asvalt. Gospođo, ispala vam je kesa; vidim, prazna je, odgovara ona, sa osmehom. Kesu je negde odneo vetar.
Ta komunalna služba, mogli bi i malo više da se potrude!
A ako odemo negde gde je čisto, krivi su oni koji nas ne kažnjavaju. Platiš kaznu, udare te lepo po džepu, pa opet bacaj tu kesu. Nisu ti Evropljani ništa bolji ni kulturniji od nas. Samo nas nema ko da dovede u red!
***
I tako u nedogled, u bezbroj manje ili više i bitnih i nebitnih situacija, ali uvek je taj neko drugi.
Kriv, pogrešan, nekulturan!
Razmišljajući o sebi i tim drugima, negde sam pročitao intrigantnu rečenicu:
”Kultura nije odnos prema drugima, kultura je odnos prema sebi”.
Prezahtevno i apsolutno nerealno.
Moral
Može li se govoriti o moralu, a ne uploviti u mračne vode pesimizma i kritike svega postojećeg?
Toliko je već napisanih tekstova u kojima su dominantne negativne emocije i pretpostavka bezizlaza.
Vredi pokušati!
Moramo se složiti da je, ma koliko se trudio da to ne prizna i govorio suprotno, pojedincu dobro baš i samo ono što je njemu dobro.
A društvo je, kakvogod, skup tih i takvih pojedinaca.
Etimološki – moral (moralis) je skup običaja.
Relativan pojam, ne isti u različitim društvenim grupama i istorijskim periodima.
U nastavku početne, etimološke definicije o skupu običaja, moral je kriterijum koji se primenjuje na postupke pojedinaca i društva u celini, skup dobrih običaja, koji razdvaja dobro od onog što to nije.
Mnogo se još toga može reći ili napisati da bismo pojam morala, ipak, nekako, nekome ko to želi, pojasnili.
Konstatacija da je to skup dobrih običaja, neumoljivo nas vodi ka shvatanju i tumačenju pojma dobrog. A zatim, sve i da se dogovorimo šta je moralno a šta ne, sledi prilično velika poteškoća u borbi za pobedu dogovorenog morala.
Razlika između moralnih i zakonskih normi je u tome što se ove prve ne sankcionišu na definisan i formalan način.
Mnogobrojne poučne izreke o moralu u bizarnoj svakodnevnici neumoljivo “padaju u vodu” pred onim što nam poručuje američki režiser, pisac i glumac,Vudi Alen:
”Postoje dva tipa ljudi – dobri i loši. Dobri bolje spavaju, ali, čini se da loši više uživaju u satima kada su budni.”
I posle svega izrečenog, ipak ne smemo odustati.
Đacima sam često i rado ponavljao rečenice Zorana Đinđića, kako svaki put nekuda vodi i prilično je izvesno da će, krenu li bilo kojim, stići tačno tamo kuda su krenuli.
A na njima je da odluče da li će putevima mirnog sna!
To već ne mora biti bezizlaz, ako verujemo u mladost i odlučno ih podržimo u borbi za valjano mesto pod suncem.
