Široki i duboki srpski auto-putevi
Konačno, uz veliku medijsku pompu, otvoren je dugočekani auto-put Šabac-Ruma. Još početkom ovog veka iskazala se potreba za ovom saobraćajnicom kojom se dnevno kretalo oko 14-15.000 vozila, ali se na realizaciju dugo čekalo. Uz svesrdno narodno veselje put je otvorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sa sve državnom svitom, i uz direktan prenos javnog servisa.
I naravno, uz divljenje za neimarstvo, nikako u tim silnim izveštajima, TV i na poratlima, se ne pomenu, reklo bi se sitnica, koliko to košta. Ova deonica do Rume, po predračunima pre petnaestak godina, iznosila je 90 milion evra, od čega 30 miliona evra za most.
Ova konačna izgradnja koštala je oko 290 miliona evra, prema nezvaničnim izvorima, barem se tragovi mogu pratiti prema uzetim krdeitma, što znači nešto više od 12 miliona evra po kilometru auto-puta. S druge strane kada se uporede cene, na primer, auto-puta kroz Dalmaciju, ljuti krš, koštao je oko osam miliona era, a nešto slično, pa i jeftinije u drugim zemljama Evropske unije. Nije kod njih nešto jeftinije samo po sebi, nego postoje ekonomske računice, konkurencija i tenderi, i naravno kontrola kako se troše državni novci.
Ovde u Srbiji toga nema, sklapaju se ugovori vrlo često bez tendera, a i ako budu tenderi onda nema više ponuđaća, i to nije samo u sferi građevinarstva. Otud su putarske firme Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića prebukirane silnim poslovima, i naravno, sa profitom koji se ne meri u desetak procenata, nego u stotinama procenata.
Međutim, u ovim velikim državnim poslovima domaće firme su uglavnom podizvođači, ali zato one strane itekako ubiraju „mastan kajmak“, jer su mahom i krediti uzeti od tih zemalja. Doduše za Moravski koridor podiže se nekoliko kredita, od nekoliko svetskih banki. Prvo je bilo oko 400 miliona evra, pa onda 500, a izgleda da se sprema i novi za 700 miliona evra.
I tako, u krug, za velike poslove pretplaćeni auto-putevi, a konačnu računicu plaćaće neke buduće genecaije. Naravno da sa putevima, kako su govorili Stari Grci i Rimljani, stiže civilizacija i razvoj, ali ovde u Srbiji nekako poslovično mnogo toga fali. Reklo bi se ono navažnije- ljudi!
Svake godine, u poslednjoj deceniji, iz Srbije ode nekoiko desetina hiljada uglavnom mladih i stručnih ljudi, oni koji stvaraju potomstvo, i to mahom u Zapadnu Evropu. Prema anketama više od polovine mladih žele da napuste ovu i ovakvu Srbiju, ne samo zbog niskih plata i uslova života, već najviše zbog osećaja bespomoćnosti, poniženja, besperspektivnosti… Onda džaba i putevi, kad ovde nema budućnosti.
Samo u Šapcu za ovih desetak godina za deset hiljada stanovnika je manje. Ako je, kako izreka kaže, voz pogrešan sve su stanice pogrešne, onda bi trebalo promeniti voz.
Dragan Eraković
