REAGOVANJE: Ja pišem ono što mislim a oni ono što im se naredi pa moraju
Društvene mreže su postale poligon za političke rasprave ali i za obračune, pre svega, za vređanje i omalovažavanje svakog ko misli drugačije. Da bi se prikrila sopstvena krivica, sopstveni nerad, sopstvena nerealna ambicija i onemogućio bilo ko drugi da se uključi u politički život jer on je bogomdan samo njima, “(samo)izabranima”. I, umesto da se pogledaju u ogledalo i sami sebi priznaju “ovo što radim nije dobro” ili “nemam ja više snage da se borim” i prepuste to onima koji imaju, što je ljudski, moralno i normalno, “(samo)izabrani”, u želji da sačuvaju svoje političke pozicije koje treba da im opet donesu funkcije, i, podrazumevanu ličnu korist, koriste svoje “podanike” (botove) koji su spremni, zarad malo “mrvica” da budu njihova “čelična pesnica” i da smrve i u pep’o raspu sve što im stoji na putu.
Tako je jedan novinarski tekst, koji u svom lidu naglašava: “Tekst su, mojom rukom, napisali politički akteri grada” čime se jasno aludira na činjenicu da je u tom tekstu samo preneto, i uobličeno, ono što su ti politički subjekti radili u prethodnih godinu dana, naišao na veliki, negativni, odjek onih koji su se u tekstu “prepoznali”!? U samo njima znanim činjenicama.
I, umesto da se pogledaju u ogledalo i izvuku pouku usledila je salva uvreda, “tihih” pretnji i pokušaja diskreditacije autora teksta. I to sve uvijeno u oblandu opših kvalifikacija.
U ovoj zemlji postoji rečenica koja se poteže kad god ponestane argumenata, hrabrosti ili volje da se stvari nazovu pravim imenom: “Živećemo kako smo zaslužili.” Zvuči mudro. Zvuči pravedno, a zapravo je kukavička. Jer ta rečenica podrazumeva da svi imamo istu moć, iste informacije i iste uslove. Da su student i tajkun jednako odgovorni. Da su novinar pod pritiskom i političar sa budžetom ista kategorija “zasluge”. Nisu.
“Živećemo kako smo zaslužili” je elegantan način da se kolektivna nemoć predstavi kao kolektivna krivica. To je moralna presuda bez suđenja.
A kad već govorimo o odgovornosti hajde da budemo precizni.
Novinar koji napiše da su politički akteri sami ispisali sopstveni dosije svojim delima nije ubio energiju. On je upalio svetlo. A ako vam svetlo smeta, problem nije u sijalici.
U poslednje vreme kao da je postalo nepristojno ukazati na slabost “svojih”. Kao da je kritika izdaja, a prećutkivanje patriotizam. Kao da je jedinstvo važnije od istine.
Nije. Jedinstvo bez istine je samo dekor.
Često čujem: “Nemamo druge. To je ta opozicija. To su ti zborovi. To su ti novinari.”
Tačno. Nemamo druge.
Ali to ne znači da treba da glumimo da su savršeni. Naprotiv, baš zato što nemamo druge, moraju biti bolji. Jer ako se kriterijum spusti u ime “višeg cilja”, onda smo već pristali na ono protiv čega se borimo.
Posebno je opasna romantizacija mladosti. “Na studentima je da pronađu odgovor.”
Ne, nije.
Na studentima je da studiraju, misle, pitaju, protestuju ako žele. Ali odgovornost za društvo nije ekskluzivna kategorija najmlađih. To je alibi starijih.
I još nešto, prestanimo da čekamo mesiju. Svaki “spasilac” koji dođe na talasu euforije završi u talasu razočaranja. Društva ne spasavaju mesije. Spasava ih sistem koji trpi kritiku.
A sistem počinje od kulture javne reči. Ako vas boli tekst odgovorite argumentom.
Ako vas nervira kritika popravite ono na šta se kritika odnosi. Ako vam smeta ogledalo ne razbijajte ga. Jer problem ove zemlje nije što se previše gledamo međusobno. Problem je što se premalo gledamo iskreno.
I zato nećemo živeti kako smo zaslužili. Živećemo kako budemo tolerisali.
„Podrinske“ su saveznik javnosti a ne „oglasna tabla“ bilo koje političke grupacije!
Ako budemo tolerisali uvrede umesto rasprave živećemo u buci. Ako budemo tolerisali lošije “jer nemamo bolje” imaćemo još lošije. Ako budemo tolerisali kult ličnosti dobićemo vođu, ne institucije. Ali ako budemo tolerisali kritiku, zahtevali odgovornost i odbili fatalizam onda imamo šansu.
Normalan svet nije nagrada. Normalan svet je standard. Ne dobija se zaslugom.
Gradi se navikom.
I ne, nije tačno da ćemo živeti kako smo zaslužili. Živećemo onako kako budemo imali hrabrosti da ne ćutimo ni vlasti, ni opoziciji, ni “svojima”. Jer kad mi niko ne valja, možda zaista treba da se zapitam. Ali kad mi svi valjaju tada sigurno nešto nije u redu.
“Vučić vlada zato što je narod glup i što ima mnogo prostaka i primitivaca kojima je lako upravljati” je rečenica koja se skoro uvek, može čuti u razgovoru opozicionih političkih aktera. Međusobno ili sa građanima koji žele promene. I time, opozicioni politički akteri opravdavaju svoj neuspeh.
Međutim, kad reči: “Vreme je da se karijeristima, prostacima i primitivcima kaže ćao-zdravo”, pisac stavi u naslov veoma kritičkog i, pre svega, upozoravajućeg teksta desi se, gle čuda, da se u njima prepoznaju baš oni koji to govore za druge!? Pa krenu u hajku na autora teksta!?
Analiza osnovne poruke teksta
“Verujem da svi treba da poštujemo ono što imamo: ljude koji mesecima borave na ulici i koji znaju šta neće, imaju želju, a traže način. Nemamo druge”
I, već na samom početku poruke Autor komentara poziva na: međusobno uvažavanje, prestanak unutrašnjih podela, podršku svima koji se suprotstavljaju “zlu”, realno sagledavanje političke strategije vlasti, odbacivanje ideje o “mesiji”. To je “sjajna” poruka pomirenja i sabornosti.
Međutim, već u narednoj rečenici ogoljena poruka:
“ Novinare koji imaju dobru nameru, a ponekad zbog velikih očekivanja ubiju energiju”.
I, umesto da se Autor pogleda u ogledalo i izvuče pouku usledila je salva uvreda, “tihih” pretnji i pokušaja diskreditacije novinara. I to sve uvijeno u oblandu opših kvalifikacija, “velikih očekivanja”: “svi su isti”, ”samo se mi borimo” krunisanih sa “novinar ubija energiju”.
Da, ta, fašistička, kvalifikacija se već mogla čuti od “administratora” viber grupe Zbora. A da li je ovo samo slučajnost moraćete, poštovani čitaoci, sami da zaključite. I ovim je sve rešeno: novinar je jedini krivac što skupovima Zbora Šabac, od početnih hiljadu građana, na prvom skupu, prisustvuje dvadesetak i nešto malo više, na poslednjem, osamnaestom.
Tako ispada da se ispod deklarativne podrške svima, krije nekoliko potpornih, ali i problematičnih teza: “Ne talasaj previše, sada nije vreme za kritiku.”
A kada se kaže da je tekst “suviše ličan” i da “ubija energiju”, implicitno se poručuje da kritičko ogledalo može biti štetno. I to je klasična dilema u kriznim društvima: Da li prvo rušiti sistem? Ili prvo graditi kulturu odgovornosti? Jer u društvu bez odgovornosti i morala, za rečeno i učinjeno, teško je ići napred.
Možeš biti dobar čovek ili političar! Jedno i drugo je nemoguće!
U istoriji političkog života grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka ostaće enigma kako je jedan ugledni građanin, profesor, prvi čovek (zvanično) najveće opozicione političke partije u gradu dozvolio sebi da izigrava Bota na društvenim mrežama.
Umesto da pogleda u ogledalo i javnosti objasni zašto njegova stranka, evo već šest godina drži „glavu u pesku“, ćuti i omogućava lokalnoj vlasti da „rastače“ grad, najviše rangirani političar Šapca, odbornik u Skupštini grada, koristi svoje „profesionalno“ umeće, „igru reči“, kako bi omalovažio one koje bi trebao da okuplja oko sebe ali i građane i studente te poziva na „odstrel“ novinara koji se „drznuo“ da kaže istinu. A istina, u zemlji laži, kao otrežnjenje, je danas potrebnija nego ikad. I samokritika, takođe!
Eto, lično ja, kao osoba koja vam je, na izborima, dala glas, zato što podržava evropski put, demokratiju, nezavisnost institucija, koja smatra da obrazovanje i kultura moraju biti na mnogo većem nivou, godinama „čeznem“ da od vas čujem ali i vidim, recimo, kako se i u šta troši najveći budžet grada Šapca, u „istoriji“? Kako i zašto su izgradnja nove bolnice i Mačvanski trg, godinama, najveće investicije koje ova vlast nikad neće realizovati i pored toga što su pare „opredeljenje“?
Međutim, umesto da građanima odgovorite na važna pitanja slušamo bajku o “bojkotu” političkog života u rođenom gradu. Ali vam se ne “gadi” što ste na nivou države igrali aktivnu ulogu i što ste neke stranke, koje su same za sebe “statistička greška”, poput Zeleno-levog fronta i Ekološkog ustanka, lansirali u skupštinske klupe omogućivši im da budu važnije od vas pa ste morali da se “ujedinite” sa “političkim mrtvacem” samo da bi neki od vas, lečeći sujetu, sebe vazdizali u visine uvaravajući se da su još uvek važni “igrači” na političkoj sceni Srbije.
A kako ste, ipak, svesni da to niste, niti da ćete ikad biti, odlučili ste se za novi “bojkot”, “jer su to studenti tražili”, nadajući se da će se,“zato što deklerativno podržavate studente”, šačica vaših visokih funkcionera, sa izgubljenim kredibilitetom, i dalje zadržati u politici i da će, možda, u nekoj budućoj raspodeli ponovo dobiti neku funkciju.
I, zato, ako ste se već odlučili da iskoristite studente kao paravan, opravdanje, za nerad, prikrivanje vlastite odgovornosti i nesposobnosti, što ste “ubili” politički život u Šapci i pretvorili sebe u „fikus“ koji samo ponekad „zarlauče“, (parafraziraću jedan refren „Riblje čorbe“) ostanite fikus do kraja!
A ja neću da „živim kako vi zaslužujete“ nego onako kako smatram da treba da živi sav normalan svet! Pa neću da ćutim! Ni po koju cenu!
“Nemamo bolje, to je to što je.”
“Opoziciju koja je od obe strane dobrano naružena, pa se povukla „da pojača ekipu“. Ali, nemamo ni drugu opoziciju, ni druge zborove, ni druge novinare. Dok se gledamo međusobno, zaboravljamo gde treba da gledamo”.
Rečenica: “Nemamo ni drugu opoziciju, ni druge zborove, ni druge novinare.” nosí poruku rezignirane pragmatičnosti. To je poruka: “Radimo s onim što imamo.” Ali ispod toga stoji i tiha opasnost: spuštanje kriterijuma.
Takođe, ako se ne gledamo popreko to ne znači da se ne gledamo u oči. A gledati se u oči znači moći da kažemo i ono što boli. A boli, mnogo toga boli… Boli, što vi, koji ste se opredelili da budete političari ne hajete za potrebe građana nego su vam važni samo partijski i lični interesi.
I da budem potpuno jasan: sve je u ovom pausu cinično, licemerno, drsko i bezobrazno. Jer uvaženi profesor u koži političara, koristeći floskule pokušava da olakša savest ali i da tiho podigne optužnicu protiv “naroda” a nijedno od ta dva ne gradi društvo.
Međutim, pre toga trebao bi da nam objasni ko je to “opozicija” u Šapcu? Ko je to “prava” a ko “kontrilisana” opozicija i zašto? Kako je moguće da u jednom, relativno malom, gradu kakav je Šabac postoji više od trideset (30) raznoraznih političkih organizacija koje ne komuniciraju jedna sa drugom? Osim kad njihovi “lidreri” treba da se uglave na neku izbornu listu. A tada je sve moguće. Kako je moguće da su u tim političkim “skupinama” jedna te ista lica koja godinama samo menjaju dresove? Nema novih! Kako je moguće da ta lica danas “kontrolišu” Zbor? Kako je moguće… (da ne širim dalje)
Znam da na ova pitanja nikada nećete odgovoriti je odgovor bi bio takav da biste “dobrano naružili “ sami sebe ali to je onda druga priča.
Takođe, to što studenti, s pravom, nisu hteli da vas “prigrle u svoje okrilje” nije trebalo da vas spreči da obujete cipele i čizme pa krenete među narod. Ali ne, vi ste se “povukli”, jer je to mnogo komfornije, i samo ponekad “zarlaučete: mi smo za studente” i očekujete da vlast dobijete na tacni. Pa da “živite srećno i veselo do kraja života”!
Dakle, drugu opoziciju i Zborove nemamo jer vi tako hoćete i nedozvoljavate da bude drugačije. Ali novinare imate!? Imate nekoliko, baš vaših, medija kojima ste naredili da ćute, da se ne zameraju sa lokalnom vlašču, kako biste ih “sačuvali”.
Ko ste Vi?
Cenjeni profeseore, držim da mnogo grešim verujući da ste Vi još uvek važna ličnost u političkom životu grada. Da ste Predsednik GO najveće opozicione stranke. Pa se izvinjavam ako to nije tako. Iako verujem da sam “dobro obavešten”, iako sam se raspitivao kod članova vaše stranke, ispalo je da su oni još manje obavešteniji od mene, pa je sve moguće.
Ali, ni oni ni ja ne možemo da se setimo kada ste poslednji put zakazali neku konferenciju za medije kad ste izneli neku kritiku na račun vlasti…
Oh, da, vi “bojkotujete”!
Poruke “između redova”
“Pa nije ni ta naša mladost idealna, ali je najbolja koju imamo! Kad mi niko ne valja, to je siguran znak da sa mnom nešto nije u redu. Ako se zavadimo, bar jasno znamo ko će da nam vlada! Za početak, odajmo priznanje svakom ko se na bilo koji način, makar malo, suprodstavio ovom zlu. A sve je više onih koji nose i ličnu žrtvu.”
Zanimljivo je da neko ko je “svom snagom” i, tobož, podržava studente može da napiše ovakvu rečenicu: “Pa nije ni ta naša mladost idealna, ali je najbolja koju imamo!”? Nije li ovo, onako između redova, “da se Vlasi ne dosete” omalovažavanje studenata i sumnja da oni bilo šta mogu uraditi. Bez vas, naravno. Jer sa vama, i pod vašom “kontrolom”, bili bi idealni da idealniji ne mogu biti!?
U tekstu se oseća zamor i strah od konflikta, briga da će se prokockati istorijski trenutak ali još više i strah da će se izgubiti dosadašnje pozicije pa je kritika novinara zbog “ličnog tona” potpuno normalna i očekivana. Međutim, relativizacija “ličnih žrtava” je sramota koja se rečima opisati ne može.
“Podrinske” nisu ničiji bilten
U Šapcu, nekada gradu koji se ponosio slobodnim medijima, danas je ostao samo jedan (1) medij, koji je odlučio da se ne “proda” i udobno i komforno živi u “lepoti trenutka”, koji je jedini ostao otvoren za probleme građana ali i za sve političke aktere u gradu, naročito one koji se deklarišu kao opozicioni i pruža im priliku da se oglase. Bez cenzure i bez obzira što se Redakcija, često, ne slaže sa iznetim stavovima.
Ali, kad “Podrinske”, argumentovano, kritikuju, zbog “opšteg dobra”, postaju “neprijatelji” upravo onih koji su se dobrano okoristili o blagodeti “slobodnog novinarstva.”
Međutim, svi oni bi hteli da “Podrinske” budu isključivo njihov “bilten”, da samo njih hvale, da ćuti kad i oni ćute, a oni ćute više nego što govore jer vode računa o političkim kalkulacijama i, uglavno, prave se “mrtvi”, ali smeta im i svako “oglašavanje” drugih. Pa onda: “nek` komšiji crkne krava pa makar meni crkle dve”!?
I, umesto, da kritiku, kakva god da je, shvate kao poziv da preispitaju svoj rad, ponašanje i odnos prema neistomišljenicima, da postanu bolji ljudi, oni misle da će biti “bolji ljudi” ako “ubiju” kritičara. I zato je potpuno normalno da na “mig” gazde pokažu svu raskoš svog podaništva, da im je korišćenje mozga nepotrebno i krenu u “obračun” sa novinarom i novinama kako bi ih ućutkali.
Iako znaju da je to nemoguće!
Kako odgovoriti na floskule a dati nadu
“Ja bih da pošaljem podršku i zborovima, i opoziciji, i studentima i tebi, Ivane koji verujem da imaš dobru nameru. U ovom tvom tekstu jeste stav građanina, a ne novinara. Suviše je ličan, što si i sam primetio.
Neposredna demokratija ima svoje prednosti, ali i mnogo zamki u koje se lako upada, zato se i ne praktikuje u poslednjih 100 godina. Ipak, potrebni smo jedni drugima.
Njegova strategija je jasna: da ima najviše glasova na izborima, da prvi dobije mandat za formiranje Vlade, a onda će da kupi ako mu neka zavetnica zafali.
Na studentima je, kao najodgovornijoj grupi, da pronađe odgovor. A na svima nama da pomognemo, a ne da se gledamo popreko. I da pokušamo da nađemo bolje od nas, ma da se dolazak „mesije“ bojim se, brzo iz euforije pretvori u razočaranje.”
Razumljivo je da kao profesor srpskog jezika i književnosti vešto baratate rečima i umete u toj “igri” da prenesete skrivene poruke koje imaju konotaciju fašističkog obračuna sa neistomišljenicima (to smo već čitali u knjigama), a da se to na prvi pogled ne vidi, sa ciljem da se istina obesmisli i poništi a novinar uvredi, ponizi i stavi na stub srama.
Reč “verujem”, u rečenici: “i tebi, Ivane koji verujem da imaš dobru nameru”, nosi duboku poruku da postoji opravdana sumnja u “dobru nameru”, otvara mogućnost i daje opravdanje kerberima, prostacima, primitivcima i Ćacijima (jer njih svuda ima) koje i vi gajite u vašim redovima kako bi za vas obavljali prljave poslove i obračunavali se sa svima koji vam smetaju da nagrnu iz sve snaga što prljavije mogu. Ovoga puta sam vam ja “trn u oku”! I istina!
Ako ja sad napišem rečenicu: “VERUJEM, cenjeni profesore, da ste ovaj komentar, u sitne sate, napisali zato što su vam to naredile vaše gazde a ne zato što to i mislite!”, ona neće imati isti smisao kao kad bih reč VERUJEM zamenio sa ZNAM! A ja znam!
Živimo u ozbiljna vremena kad jedna ovakva “igra reči” može da uništi nečiji život pretvarajući ga u pakao.
Takođe, veštom “igrom reči” naružili ste studente, neposrednu demokratiju, ali i građane, pokušavajući da ih, sve, još jednom obmanete: “da pokušamo da nađemo bolje od nas”!
Ne, cenjeni profesore, nikad vi nećete dozvoliti da svetlo dana na političkoj sceni grada ugleda neko razuman, pošten, kulturan. Ko nije ponizan vama. Imali ste toliko vremena, toliko godina, ali niste to učinili. Samo ste snižavali kriterijume i u politiku uvodili one koji su vam omogućavali da vi budete “najbolji”. Među najgorima. I to je razlog zašto smo danas ovde gde jesmo.
“Na kraju, kao i do sada: živećemo kako smo zaslužili!”
Vaša floskula: “Živećemo kako smo zaslužili” deluje kao moralni sud nad kolektivom. Ali između redova ona znači: Ako propadnemo, sami smo krivi. Ako se zavadimo, zaslužujemo posledice. To je fatalistička poruka. A fatalizam ubija nadu.
Ta rečenica zvuči mudro ali ona nosi tri opasne pretpostavke: Da svi imamo jednaku moć. Da svi jednako utičemo na ishod. Da kolektivna sudbina zavisi isključivo od moralne zasluge. U stvarnosti: ljudi su pod pritiscima, sistemi su asimetrični, propaganda je moćna, strah je realan.
Nada se ne gradi na: euforiji, mesiji, ili strahu od podele. Nada se gradi na: kulturi odgovornosti, toleranciji prema kritici, svesti da nismo nemoćni i odbijanju da prihvatimo fatalizam.
Umesto “živećemo kako smo zaslužili”, snažnija poruka bi bila: Živećemo onako kako budemo učili da budemo bolji jedni prema drugima i prema sebi.
Jer, nećemo živeti kako smo zaslužili, živećemo kako budemo birali, svaki dan iznova. Zaslužnost nije sudbina ona je proces. Nijedno društvo nije postalo normalno zato što je “zaslužilo”, već zato što su ljudi odlučili da više ne pristaju na manje od normalnog.
Normalan svet nije savršen. Normalan svet je svet u kome: kritika nije izdaja, novinarstvo nije neprijatelj, opozicija nije svetinja, studenti nisu mesije, i niko nije iznad pitanja.
Nije problem kada tekst zaboli. Problem je kada nas istina ne dotiče. Nećemo živeti kako smo zaslužili. Živećemo kako budemo gradili.
A graditi znači: podnositi kritiku, ostati zajedno, ali ne po svaku cenu, već po cenu istine.
Nije nam potreban mesija. Potrebna nam je zrelost. I možda nismo idealni. Ali nijedno društvo ne postaje bolje čekajući savršenije ljude. Postaje bolje kada obični ljudi odbiju da se naviknu na nenormalno.
I to je već početak.
Kad rešite da vređate nekog morali bi i nešto da znate o njemu?!
Ako ste se već odlučili, cenjeni profesore, da nekog „nagrdite“ samo zato što vam je to neko naredio da to učinite, ili ste to sami smislili da se dodvorite gazdama, svejedno, trebali bi da se, bar malo, raspitate o toj osobi i svemu onome što je ona učinila u svom životu. Za nečiju dobrobit… Bilo bi moralno!
Pa evo Vam samo nekoliko crtica iz života te osobe, koji ne bi stao ni u svih sedam tomova „Gričke Vještice“, a koju ste Vi okrivili da „ubija energiju“!
***
Sredinom osamdesetih u Šapcu se pojavio prvi broj časopisa „Glas Crkve“. Sveštenici su platili štampanje ali, većina njih, je svoje primerke bacila (nisu smeli da ga dele, takva su bila vremena) i tako sprečili da dopre u javnost. I, kad se činilo da ovaj časopis neće zaživeti, pojavio se neki „klinac“ koji je verovao da Crkva treba da ima značajnije mesto i životu „bezbožnog naroda“. I koji je smeo!?
Tada nije bilo interneta i društvenih mreža pa su informacije morale da se prenose lično „od usta do usta“! A taj „klinac“ je „zloupotrebio“ svoj ugled, poznanstva i prijateljstva i „Glas Crkve“ se našao u izlozima svih velikih knjižara u Beogradu. I u izlogu knjižare „Komunist“ koja se nalazila u prizemlju zgrade „Borba“.
Tabla sa natpisom „Glas Crkve“ pojavila se i na galeriji Hale 1, Beogradskog sajma knjiga, kao „osmo svetsko čudo“ i ostala tamo, sve vreme održavanja ove manifestacije, uprkos činjenici da su mnogi negodovali, čak pretili, a većina se samo krstila i prolazila. Malo ko je sme da zastane i pogleda šta je na tom štandu izloženo.
A onda za „Glas Crkve“ su počeli da pišu mnogi „veliki umovi“, disidenti… U Porti šabačke crkve organizovene su književne večeri, tribine, pokrenuta je izdavačka i diskografska delatnost a sve ono što nije bilo „primereno“ (smeo) da izdaje „Glas Crkve“ izdavao je u svom „Zaslonu“ taj „klinac“…
Sve ostalo je istorija!
***
Jedini ko je prepoznao „energiju“ „klinca“ bio je blaženopočivši, veliki, vladika Jovan (Velimirović) koji mu je jedan lokal u centru grada, umesto da pretvori u stanove za sveštenike, ustupio, za simboličnu kiriju, da otvori knjižaru. Ali, bila su to vremena kada je otvaranje privatne knjižare praktično bilo nemoguće. A tek predlog da knjižaru otvori „NOLIT“, izdavačka kuća za koju je „klinac“ radio izazvao je „zemljotres“ u upravnoj zgradi „NOLIT-a“, na Terazijama. Jer, sama pomisao da ovo „komunističko“ izdavačko preduzeće otvori knjižaru u crkvenom prostoru bilo je nezamislivo. Danima je trajalo „ubeđivanje“ sa direktorima i na kraju pobedila je upornost „klinca“ i njegov ugled kao radnika i čoveka koji je u „NOLIT-u“ stekao. Tako je Šabac, u drugoj polovini osamdesetih“ dobio jednu od najlepših knjižara u zemlji ali i prostor u kome su se okupljali svi viđeniji ljudi tog doba, održavale književne večeri…
Godinu dana kasnije, posle skupljanja gomile besimlenih dokumenata, vanredno završene Trgovačke škole – smer knjižarstvo, knjižara je postala privatna…
***
Sve što je „klinac“ radio nije prošlo neopaženo kod „nadležnih institucija“. Njegovo druženje sa najviđenijim ljudima koji nisu bili na „liniji“ i skoro svakodnevno odlaženje za Beograd, privatna knjižara, veza sa crkvom i političko delovanje postali su „trn u oku“ „UDBE“ pa je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio na ozbiljnim „merama“!
Međutim, mora se priznati da su tada „državni službenici“ bili gospoda. Nije bilo pretnji, agresije… Čak šta više u knjižari se „pila kafa“, diskutovalo i iznosilo lično mišljenje, slobodno, iako su tu bili i policajci i bezbedljaci. Analizirao se Sun Cu i njegovo „Umeće (veština) ratovanja…
U Šapcu su počele da izlaze prve privatne novine, koje su mnogi tretirali kao opozicione. Međutim, pokušaj da se spreči izgradnja deponije na Dudari nije naišla na razumevanje i podršku građana pa je to vlast iskoristila i novine zabranila. „Zaslon“ je ugašen ali posledice od otvaranja deponije još osećamo.
A onda je u Jugoslaviji započeo rat…
***
Devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije je besneo rat a kod nas inflacija i veliki broj izbeglica koje su utočište potražili u Šapcu. Grad je bio potpuno devastiran, ulice i putevi u rupama tolikim da nije bilo moguće ni da se guraju dečja kolica. Noću nije bilo uličnog osvetljenja i grad je bio u potpunom mraku. Osvetljena je bila samo Muzička škola, zahvaljujući Ivanki i Branku Đurković, koji su i u takvim vremenima uspevali da održe ovu školu na zavidnom nivou, i Crkva.
Međutim, „klinac“, koji je u međuvremenu „porastao“ održavao je „upaljeno“ sveto i u Domu kulture (“Vera Blagojević“) organizujući brojne književne večeri i sajmove knjiga. I u ta, takva, vremena Šabac je bio grad kultre i veoma razvijene izdavačke delatnosti koja je afirmisala i od zaborava sačuvala sve što se sačuvati moglo.
Naravno, javno deklarisanje protiv tadašnje vlasti „poraslom klincu“ je na „grbaču“ često tovarena raznorazna inspekcija. Ipak, bili su to čestiti ljudi koji su cenili i poštovali sve ono što je „porasli klinac“ radio, pre svega uvažavali su svu pomoć koju je „Zaslon“ pužao u školovanju siromašne dece, pa su kazne bile simbolične.
A onda je stigla „sloboda“!?
***
Dolaskom nove (žute) vlasti, posle dvehiljadite, „Zaslon“ je ponovo došao na udar. Ali, sada u inspekciju nisu došli lokalni inspektori, kao obično, (pa da progledaju kroz prste) već je poslata inspektorka koja se u Šabac doselila iz Tuzle i inspektor koji je stigao iz Prištine. I, tako, oni su „pronašli“ sve što se pronaći moglo: dvehiljade knjiga poklonjenih Biblioteci šabačkoj, knjige poklonjene Gerontološkom centru, školama ali i sve ono što je poklonjeno siromašnim učenicima, i ko zna kome još…
Ali kako je, u međuvremenu, nova vlast uvela porez na kulturu (knjige), a kako su inspektori rekli: „ne možeš da poklanjaš kome hoćeš i koliko hoćeš“, morao je da se plati porez na promet ali su to okarakterisali i kao „utaju poreza“ pa je kazna iznosila „tričavih“ trideset hiljada maraka. Tek toliko da ugase firmu…
Ali nisu uspeli…
Možda sad to ne izgleda mnogo ali te, 2001. za te pare moglo se kupiti državno preduzeće… Takođe, nova (žuta) vlast je uvela praksu da SDK-a (poreska uprava) može sa privatnih računa da skida novac bez obrazloženja a onda su bili potrebni dani da se dokaže da je to greška i da se novac vrati. Tada sam bio ubeđen da se to radilo kako bi se „konkurencija“ sprečila da kupi neko državno preduzeće prodavano za bagatelu.
Ipak preživelo se.
***
Sredinom dvehiljaditih ponovo je pokrenut nedeljnik, „Šabačka revija“, koji je imalo baš kritički stav prema tadašnjoj gradskoj vlasti. Ali i prema ljudima koji su ga vodili. A to je koštalo finansijskog pritiska i uskraćivanjem svih vrsta oglasa i reklama.
Posle neuspele kupovine „Glas Podrinja“, „Šabačka revija“ je prerasla u „Podrinske“ koje su nastavile da budu kritičke prema vlasti ali i potpuno otvorene prema svim političkim subjektima u gradu.
Tako su se u „Podrinskim“ mogla naći sva saopštenja SPS-a ali i Srpske radikalne stranke u kojima se kritikovala lokalna vlast pa čak objavljivan je i podlistak „Velika Srbija“. Kad to nigde u Srbiji niko nije smeo. Posle formiranja Srpske napredne stranke u Šapcu i ona je dobila ogroman prostor i medijsku pažnju. Objavljivana su sva njihova saopštenja pa čak i konferencije za medije u integralnom obliku. „Podrinske“ su bile jedini medij u kome su svi mogli da se oglašavaju i iznose svoje stavove.
Tako bi bilo i dan danas da posle gubitka izbora u Šapcu, 2016. godine, SNS nije odlučio da „kupuje“ medije i novinare a svima koji nisu hteli da se „prodaju“ bio je zabranjen dolazak na njihove konferncije uskraćivana su im saopštenja ali i niko od članova stranke nije smeo da daje bilo kakav intervju niti da odgovara na pitanja. Pa čak ni na ona: „Kakva je žetva bila?“
Osim Blaže Kneževića koga su, zbog „brljotina“ u radu Izbornog štaba GO SNS Šabac hteli da najure iz stranke pa smo na molbu jednog prijatelja uradili sa njim intervju. Mada, iskreno, sve je napisao novinar koji je intervju radio a jedini Blažin komentar je bio: „Au, što sam ovo dobro rekao“! I, nisu ga izjurili iz stranke! Ali smo mu mi „postali neprijatelji“ jer nikada više, naročito kada je postao visoki gradski funkcioner nije hteo ni da se javi. Čak, šta više, „pljuvao“ je po „Podrinskim“ kad god su mu naredili.
A, kao sećanje na ovo stoji tekst objavljen u „Podrinskim“, magnetofonska traka i sećanje na Snežanine reči: „Ja ovo ne mogu da prekucavam, ovde nema jedna smislena rečenica“!
Međutim, naprednjaci su sve izokrenuli, jedino što znaju, i predstavili kao podržavanje tadašnje vlasti. A „somovi“ su se upecali pa i dan danas to koriste kad hoće da nam napakoste.
***
I, sve je bilo, kako je bilo, dok naprednjaci nisu osvojili vlast. A kako „Podrinske“ nisu bile spremne da se obavežu da lokalnu vlast neće „napadati“, ni po koju cenu, usledila je „odmazda“! Brutalna!
Međutim, naprednjaci su ozbiljno svahili naš komentar da ih nećemo napadati ako oni ne budu radili ništa loše. I prestali su da rade, išta. Nažalost, ništa dobro ne radi ni opozicija, a morala bi. I zato kritika! Ali, „mozak“ je isti. Niko kritiku ne voli…
***
Četrdeset godina kasnije „klinac“ na svojim plećima nosi teret od sedamdeset godina. Ima mnogo iskustva a sećanje mu govori da se danas živi mnogo gore nego tih osamdesetih. Mračni socijalizam (komunizam) je postao još mračnija diktarura, institucije ne funkcionišu, uništeno je obrazovanje, kultura, policajci su postali „batinaši“, ili zaštitnici istih, na političkoj sceni, uglavno ista lica samo malo „podgojena“ od stečenog bogatstva od opljačkane države i privilegija. I, izopačeno čuvaju jedni druge. Njihovu decu su poslali na školovanje u inostranstvo ili ih sklonili da „ne bodu oči“ a naša su morala da odu (oterana) jer ovde ne mogu da žive kao normalni ljudi.
Zbog svega ovog (malog dela) nabrojanog nemam prava i neću da ćutim. Povraća mi se od pogleda na savremene „skojevce“ koji, kao oni iz 1945. koji su svoje karijere izgradili vičući: „živo“ i „smrt izdajniku“, danas trčkaraju sa skupa na skup, slikaju se sa svima i svakim, a onda te fotke kače po društvenim mrežama kako bi pokazali da su bitni. I vređaju svakog koji im zbog toga ne tapše.
E, to se mora zaustaviti. Onima koji su vladali ili još vladaju decenijama ali bi hteli još jedan mandat, i onima koji su im ponizni iz ličnog interesa mora se reći „ćao – zdravo“!
