Ne postoje dve Srbije. Niti tri. Postoji samo jedna. Sa svim svojim razlikama, protivrečnostima, zabludama, uspesima, strahovima i nadama. Jedna zemlja u kojoj ljudi misle različito, govore različitim tonovima, čitaju različite knjige, gledaju različite televizije i veruju u različite predstave o budućnosti. I možda je upravo to ono što najteže prihvatamo.
Kod nas se politika odavno više ne vodi samo oko pitanja vlasti, ekonomije ili institucija. Ona je postala pitanje moralne podele. Nije dovoljno da neko misli drugačije. On mora biti ili „zaostao“ ili „izdajnik“ ili „sendvičar“ ili „drugosrbijanac“ ili „ćaci“ ili „ustaša“ ili „blokader“ ili „krezubi“ ili „autošovinista“. Kao da političko neslaganje više nije neslaganje među građanima iste zemlje, nego sukob dve navodno nespojive vrste ljudi.
U tome je možda i najveći problem savremenog društvenog života u Srbiji: izgubili smo sposobnost da u političkom protivniku vidimo čoveka koji pripada istoj zajednici. Ostala je samo potreba da se druga strana moralno diskvalifikuje. Da se objasni kako oni nisu samo u krivu, nego kako su manje vredni, manje inteligentni, manje obrazovani ili manje dostojni.
A to je opasno iz jednog jednostavnog razloga: nijedno društvo ne može dugoročno opstati ako se njegovi članovi međusobno posmatraju kao strano telo.
Naravno da postoje ogromne razlike. Neko veruje vlasti, neko joj ne veruje. Neko podržava proteste, neko ih smatra besmislenim. Neko informacije traži na društvenim mrežama, neko na televiziji. Neko Srbiju vidi kao zemlju koja propada, neko kao zemlju koja se razvija. Sve je to realno. Ali nijedna od tih razlika sama po sebi ne daje moralnu superiornost.
Nismo bolji ljudi ako govorimo lepšim rečnikom. Nismo moralniji ako čitamo ozbiljnije knjige. Nismo automatski pametniji ako imamo više formalnog obrazovanja. Kao što ni neko drugi nije automatski gori zato što drugačije glasa, drugačije govori ili drugačije razume svet.
Postoji jedna vrsta političkog narcizma koja je poslednjih godina postala veoma prisutna: potreba da se sopstveni politički stav pretvori u dokaz sopstvene više vrednosti. Tada politika prestaje da bude pitanje društvenog uređenja, a postaje pitanje lične čistote. Ljudi više ne žele samo da budu u pravu. Žele da budu moralno uzvišeniji od drugih.
I možda niko od nas nije sasvim nevin u tome. Jer i dok govorimo protiv podela, često u sebi već nosimo tiho uverenje da smo mi ipak malo razumniji, malo pristojniji, malo svesniji od onih drugih.
A stvarnost je mnogo neurednija od političkih predstava koje pravimo o njoj.
Čovek koji svako veče gleda jednu televiziju i glasa za vlast možda to ne radi zato što je „ispran“ ili glup, nego zato što posle dvadeset godina nesigurnosti najviše želi mir i izvesnost. Student koji mesecima pešači na protestima možda to ne radi zato što mrzi sopstvenu zemlju, nego zato što više ne može da podnese osećaj poniženja i laži. Između te dve pozicije često nema mržnje koliko ima straha, umora, nepoverenja i života koji je ljude naučio različitim zaključcima.
Ali mi više ne vidimo živote. Vidimo samo tabore.
Zato je opasno kada se čitavi delovi naroda proglašavaju beznadežno glupim ili moralno pokvarenim. Jer onog trenutka kada poverujemo da je pola zemlje „nenormalno“, tada više ne postoji društvo. Postoji samo neprijateljska teritorija.
Ozbiljna društva ne grade se na oduševljenju sopstvenom posebnošću, nego na sposobnosti da se živi sa razlikama bez mržnje. Demokratija nije sistem u kome svi misle isto, nego sistem u kome različiti ljudi pokušavaju da opstanu zajedno bez međusobnog poništavanja.
To ne znači relativizaciju svega. Niti znači da treba odustati od kritike, političke borbe ili jasnih stavova. Naprotiv. Ali postoji razlika između kritike i prezira. Između političkog sukoba i antropološkog poništavanja drugog čoveka.
Možda nikada nećemo ponovo govoriti istim jezikom o stvarima koje su nam važne. Možda će nepoverenje nastaviti da raste. Možda će svaka strana i dalje verovati da ona druga uništava zemlju. Ali ako izgubimo sposobnost da u ljudima sa kojima se ne slažemo vidimo sopstveni narod, onda više neće biti važno ko je bio u pravu.
Tada ćemo već izgubiti nešto mnogo dublje od bilo kojih izbora.
Jovica Radović
