U slavu velikana poezije Krstivoja Ilića
U okviru akcije Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“ Mišar, za podizanje spomenika našem velikom pesniku, u Kulturnom centru održan prigodan program uz prodajnu izložbu slika
Veliki, Naš, Srpski, Svevremeni pesnik Krstivoje Ilić napustio nas je krajem avgusta prošle godine za trajno zaduživši sve nas, ustanove kulture, grad, ceo ovaj kraj, pesničku Srbiju…Trajne su njegove posvete Mišaru, i obećanje članova Zadužbinskog društva “Prvi srpski ustanak” bilo je da će Trajno biti i Sećanje… Jer, za pesnika „… Sve je Mišar…“, “kao početni ključ, kao blistavost istorije, sa Srbijom izvan sebe i oko sebe”. Pesnikovim rečima bio je i naziv večeri (najavljene za 10.maj, ali zbog tragičnih događaja u našoj zemlji, odložene i održane 24.maja) – “…Ne ćute verne gusle – i Pevač još ne ćuti!”…
Dobrilo Aranitović: Krstivoje je živeo poeziju
“… Moj prijatelju, mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita – u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java…”
Stihovima iz Pesme mrtvog pesnika, Dobriše Cesarića, Dobrilo Aranitović započeo je priču o trideset godina druženja sa Krstivojem Ilićem… Često su upravo te stihove čitali i komentarisali, i zato se Dobrilo kroz njih sećao Krstivoja, koji se skriven u stihove, preselio “ko bujna reka u korito novo…”
-Za Krstivoja Ilića čuo sam sedamdesetih godina, pedeset godina on je bio na sceni, na pozornici srpske poezije. I ne mogu da se setim nijedne nagrade koju u međuvremenu nije dobio. I daleko bi nas odvelo kad bismo nabrajali sve zbirke koje je objavio… Kad se 1994.godine vratio u zavičaj, tada nije izgledalo, ali danas izgleda, to je bio pesnički praznik…
Vratio se u zavičaj i obnovio patriotsku poeziju, počev od Mišara. Nekako smo bili zaboravili i Mišar, i Cer, i mnoge bitke, i mnoge junake. Krstivoje Ilić, koji slovi kao najpoznatiji elegični pesnik savremene srpske poezije, obnovio je patriotsku poeziju ovog kraja. Opevao je Karađorđa na Mišaru, Luku Lazarevića, Stojana Čupića, Miloša Pocerca, Vićentija, Ciganina (Roma, kako se danas govori) iz Draginja koji je poginuo na Mišaru … U svojoj knjizi Sabor besmrtnika opevao je i Jovana Cvijića, i Vuka Karadžića, i Stojana Novakovića, i Janka Veselinovića… Biti tako sjajan pesnik, kao što je bio Krstivoje, i elegičar, može biti samo čovek velike samilosti, velike osećajnosti… Svi ti likovi, i ti događaji preselili su se u zbirke, preselili su se u večnost poezije…
Kaže se za neke pesnike da žive za poeziju, neki pesnici žive od svoje poezije, a ja mogu da garantujem, na osnovu našeg poznanstva, koje je trajalo više od tri decenije, da je Krstivoje Ilić živeo poeziju… Dolazio je u pozorište, u biblioteku, gde sam radio; imao sam čast da mu pišem pogovore za Mišarske elegije i za Sabor besmrtnika. Svaki dan je dolazio i donosio tekstove, da vidi da se nije slučajno ogrešio o istorijsku istinu… On je znao da tuguje za junacima koje je opisivao, pa čak i da zaplače, za onim’ koji su poginuli… Kao što znate, on je napisao i dramu Mišarska bitka, koja je ovde u našem pozorištu izvedena. Ja sam imao čast da kao guslar glumim Filipa Višnjića…
I na kraju, imam jednu ideju. Ovaj skup je skup zahvalnosti jednom sjajnom pesniku koji je ovde živeo sa svima nama, tako reći kao senka, tihog hoda, tihog glasa, ali gromoglasnih poruka. Neka potekne od Mišarskog društva, kao ideja… Pošto Šabac nema ni časopisa, ni udruženja književnika, ni udruženja naučnih radnika, ni udruženja prevodilaca (koje imaju i najmanje palanke u Srbiji), imam ideju da se formira jedna redakcija i da se prirede sabrani Krstivojevi radovi. Time bismo mu se odužili onako kako on to zaslužuje…
A da je Krstivoje Ilić živeo poezijom svedoči i njegovo oduševljenje i pevanje o Filipu Višnjiću. S pravom, on se čak identifikovao sa tim velikim pesnikom srpske istorije i srpske poezije…” I izgovorio je Dobrilo Aranitović iz “Mišarskih elegija” Višnjićevu ispovest, sa porukom da “to može biti i ispovest Krstivoja Ilića”.
Članovi Zadužbinskog društva “Prvi srpski ustanak”, na svečanosti povodom obeležavanja Dana državnosti, Sretenja, obnarodovali su “Odluku da od svojih članova i prijatelja Društva zatraže novčanu pomoć za podizanje spomenika našem velikom pesniku Krstivoju Iliću na Novom groblju u Šapcu do 30.juna 2023.godine.” U ime Društva zahvalnost svima koji su se uključili u akciju (o čemu će pisani trag ostati u časopisu “Čitanka Mišarskog boja”)… Planovi su i novo izdanje “Mišarskih elegija” (prvo je objavljeno 1995.godine)… Kao trajno sećanje planirana je i izrada pesnikove skulpture u drvetu, koja će krasiti izložbeni prostor Društva u Mišaru…
Vokalno-instrumentalna grupa Šapčanke, na čelu sa profesorkom Živkom Žicom Jovanović, uz muzičku pratnju Gorana Tomića Čakale,otvorila je program… I taj nastup je poštovanje Krstivoja Ilića i Mišara, sećanje i na nekadašnju saradnju sa velikim pesnikom… U njihovoj prelepoj nisci te večeri kompozicije: „Miruj, miruj srce moje“, „Ne gledaj me“, „Laku noć svirači“, „La muzika di note“ i „Zora je svanula“…
Misija Zadužbinskog društva uspela
Prijatelji i saradnici Zadužbinskog društva “Prvi srpski ustanak” Mišar, i poštovaoci velikog pesnika, članovi šabačkog Slikarskog udruženja umetnika “Krug 10” akciji su se pridružili na poseban način – svojim slikama… Iza njih je decenija i po rada i druženja, na čelu sa Svetlanom Cecom Žegarac… Za trajno ostaje “Krug 10”, a bilo ih je i više od dvadeset; trenutno je 17 aktivnih…. Darovali su 16 slika, a početna cena bila je simboličnih 30 evra… U aukciji, koju je vodila istoričarka umetnosti Sonja Petrović Jagić, kupljeno je deset slika, a akciji Društva pridodato je 120 evra i 25.600 dinara…. I preostalih šest slika mogu se kupiti u Mišaru, u Zadužbinskom društvu…
Dar publici (u do poslednjeg mesta ispunjenoj sali Kulturnog centra) bili su stihovi pesama iz Mišarskih elegija, Mišar i Himna mišarskim junacima… „U umnosti i lakoći dosegnute tišine, duša pesnika, najzad obesmrćena i slobodna, nastavlja svoj najmoćniji rukopis, kojim se odlazi u večnost…“ Živeo je zaista, kako je i sam govorio, „kako je nalagao Bog poezije“, i sigurni smo otišao u večnost… A ovako je počelo…. Sudbinskim imenom (“kao jagnje božije”)… Polaskom u školu, a priču “Ime” govorio je Vitomir Vita Nikolić, Krstivojev kum… Dodao je da je “ponosan, što je Krstivojeva učiteljica Draga, bila i njegova, u prvom razredu, dve godine kasnije, u drugoj seoskoj školi”…
Velikom pesniku grad podiže spomenik
„Dragi prijatelji, poštovaoci dela Krstivoja Ilića. Meni je zadovoljstvo što sam večeras među vama, među onima koji čuvaju uspomenu na njega i na sve ono što je radio. Želja je da njegova poezija traje, da je što bolje upoznaju mlade generacije i one će je najbolje čuvati… S obzirom da je Krstivoje Ilić bio naš veliki pesnik, grad Šabac će finansirati izradu i postavljanje spomenika, a sva sredstva koja Zadužbinsko društvo sakupi, želja nam je da se usmere na štampanje Mišarskih elegija i izradu skulpture pesnika. I da Mišarske elegije završe i u svim školskim bibliotekama, da deca čitaju i govore poeziju Krstivoja Ilića, da čuvaju i poštuju delo našeg velikog pesnika“ – lepe vesti iz Gradske uprave prenela je na svečanosti u Kulturnom centru, Ana Marinković, načelnica Odeljenja društvenih delatnosti.
Na obavezu kolektivnog pamćenja Mišara, ali i našeg Velikog Pesnika Krstivoja Ilića ukazao je Dobrilo Aranitović, profesor filozofije, bibliotekar, najcenjeniji bibliograf srpskog jezika… Veliki poštovalac Mišara, koji se sa Krstivojem družio više od tri decenije…
Do prodajne izložbe slika, u akciji Zadužbinskog društva prikupljeno je 780 evra i 31.950 dinara
Uz Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“, veče je najviše bilo protkano Krstivojevim posvetama Mišaru ( a to su Mišarske elegije i Mišarska bitka)… O našem Velikanu može se govoriti danima, i sa različitim pristupima… I želja i obaveza Društva je da to čini… Te večeri, ipak, posveta je bila poslednjoj objavljenoj knjizi, na koju je Krstivoje bio jako ponosan. Bila je to knjiga Krstovdan, posvete i uznesenja, na iskraju 2021.godine. Ikonostas pesnika. Sudbinska knjiga pesnika sa krstom u imenu, „odanog do poslednjeg tkiva besmrtnoj lozi Nemanjića“. Pesnika koji poštuje „odluke Boga slobode i Boga poezije“, ali i duboko svesnog „da mirno može izaći pred Dučića“… Dušan Simić i Filip Rajković, članovi Omladinskog pozorišta “Vožd” pročitali su posvete Vuku Stefanoviću Karadžiću, Filipu Višnjiću, Lazi K. Lazareviću, Janku Veselinoviću, Oskaru Daviču… Bila je tu i posveta Krstivoju Iliću – O božanstvu stvari: „Mada je sasvim lako reći – / stvari ostaju samo stvari: / ako se božanstvo zanemari, / ko bi mogao postati veći, / prijatelj svega što ne diše, / i u tajni se oblik skriva: / U BOGU SVAKA STVAR JE ŽIVA / I SAMA SVOJU VEČNOST PIŠE!” Sa porukom da je Krstivoje poeziju voleo više od života, čula se i “Posmrtna elegija”…
Zabeležila: Svetlana Ljubić
Fotografije: Jovan Marković
