Red spina, red prećutkivanja…
Nakon urnebesnih najava o nečemu što bi i svet zgranuo, polupani su lončići i ispaljen ćorak, a sada na medijskoj sceni u Srbiji pod dirgentskom palicom predsednika države Aleksandra Vučića naprasno se menja diskurs i tema. To je uobičajen manevar predsednika države kad dođe do zida. Sad se iz naprednjačke kuhinje u igru ubacuju navodni tajni računi Dragana Đilasa na Mauricijusu, optužuje KRIK za saradnju sa Belivukom, hapsi se Goran Papić, zamenik načelnika SBOK, otvara se priča da je Slaviša Kokeza zgrnuo nekih 460 miliona evra. Kao da je preko noći zaboravljeno ko je i kako formirao kriminalnu grupu Veljka Belivuka i šta je ona sve radila za režim, pa ko je i kako prisluškivao predsednika države, pa šta je sve radio bivši ministar policije Nebojša Stefanović, a nekako ispod tepiha pomalja se i afera Jovanjica, dok Evropski parlament traži razrešenje afera rušenja u Savamali, i ko je kako kupovao mine u „Krušiku“ ispod cene… S obzirom na veličinu i značaj ovih afera u normalnim državama režim bi davno pao, a visoki državni funkcioneri dobili visoke zatvorske kazne. Baš zbog toga Aleksandar Vučić svim snagama se upire da medije drži pod kontrolom. Sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su pod njegovom komandom, a preko njih, pre svega RTS, informiše se više od 60 odsto građana Srbije.Naravno da najveći broj građana i nema realnu sliku šta se to događa u Srbiji, a jedina značajnija informacija koja je procurela na RTS bila je ona o zahtevima Evropskog parlamenta za razrešenje afera. Za uzroke i posledice ovih velikih afera građani se mogu, uglavnom, da informišu preko N1 i Nove s, ali to su kablovske televizije sa oko milion gledalaca. Ozbiljni nedeljnici: NIN, „Vreme“ i „Nedeljnik“, kao i jedini profesionalni dnevni list „Danas“, nemaju tiraže koji mogu da pariraju tablodima: „Informer“, „Alo“, „Dnevni telegraf“… Svake godine Savet za štampu konstatuje barem nekoliko stotina do čak hiljadu povreda Kodeksa novinara koji objave ovi tabloidi. Naravno da oni obavljaju prljave poslove za ovaj režim, najčešće provalačeći kroz najgore uvrede i insinuacije pre svega Vučićeve protivnike. O beščašću profesije sa takvima je nemoguće razgovarati. Tako je nedavno posle četiri godine suđenja Viši sud u Beogradu pravosnažno osudio glavnog i odgovornog urednika „Informera“ Dragana J.Vučićevića da je povredio čast i ugled novinarke Jelene Obućine, a te uvrede se ne citiraju u pristojnom društvu. Poznat je rečnik i argumentacija D.J. Vučićevića, i poznato da je već više puta osuđivan zbog sličnih izliva uvreda i kletvi. Kazne su relativno niske, za list do 300.000 dinara, a što se vrlo lako isplati s obzirom na sve prinadležnosti od režima, a nastavlja se praksa da se presude suda ne objavljuju u tim medijima. Slično je i sa PINK-om, za koji javnost i ne zna koliko sve duguje za porez, a opet ga ova država debelo plaća za služenje režimu. Pokazatelj ovih zamena teza, što je logička greška i ne koristi se u pristojnoj raspravi, je da su novinarima KRIK-a praktično nacrtane mete, navodno da su sarađivali sa bandom Veljka Belivuka. Zaboravilo se da već godinama novinari KRIK-a otkrivaju velike afere, najviše korupciju sa akterima iz državnih jasala, da su međunarodno nagrađeni kad već kod nas ne može da im se oda dužna pažnja. Predsednik NUNS Željko Bodrožić, na skupu podrške ispred Skupštine Srbije, pozvao je Republičko tužilaštvo da se izjasni o indicijama koje pojedini mediji iznose protiv redakcije KRIK. Takođe je zatražio da se REM izjasni o širenju dezoinformacija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, posebno na TV Pink. Prethodne su kredibilna novinarska udruženja napustila Radnu grupu za bezbednost novinara jer ni tužilaštvo ni druge nadležne institucije na rade svoj posao. Iako je usvojena Medijska strategija, uz podršku Evropske unije, postojeći režim ništa ne čini da pokaže dobru volju i sprovode nešto što se u civilizovanim državama podrazumeva. Sloboda medija je uslov i za ostale demokratske slobode, a Srbija je proglašena za hibridni režim, bez demokratskih vrednosti. U senci tih medijskih previranja na prestoničkoj sceni, najveći broj lokalnih medija je potonuo pod naprednjačku vlast ili su ugašeni. Na prste se mogu izbrojati slobodni mediji u Srbiji: Kikindske novine, Južne vesti, portal Žig info iz Grocke ali gde su novinaru Milanu Jovanoviću spalili kuću, tu su i Podrinske… No posle nelegalne smene lokalne vlasti pitanje je koliko je slobode medija u Šapcu, a podsećanja radi pred izbore 2000. godine nije je bilo. Na primer tadašnji kandidat za predsednika SRJ Vojislav Koštunica nije mogao ga gostuje na Radio Šapcu ni da plati komercijalni termin. Izlazio je bilten “Slobodni Šabac“, ali nikom nije valjda stalo da se vrati u ta vremena.
D.Eraković