Tri razloga zašto se zaustaviti i osmehnuti!?
Stoje na pešačkom prelazu. Tri mala psa, uredno obučena, vezana za banderu. Ne laju. Ne vuku povodac. Ne pokušavaju da pređu pre vremena. Samo sede i čekaju.
I to je, valjda, vest.
U zemlji u kojoj se zakoni ne poštuju, institucije se preskaču, a pravila važe selektivno, red se još uvek može videti ali na povocu. Na najnižem mogućem nivou sistema. Kod onih koji nemaju pravo glasa, ali su naučili šta znači čekati.
Pešački prelaz je simbol. Nekad je značio sigurnost. Dogovor. Nešto poput: ako stanem ovde, neko će stati zbog mene. Danas je to linija na asfaltu koju svi vide, ali malo ko uvažava. Automobili prolaze, trube, žure. Ljudi trče, gaze, snalaze se. Samo ova tri psa znaju red.
Možda zato deluju tako dostojanstveno. Ne zato što su poslušni, već zato što su naučeni da ne smeju. Da je bolje da sačekaš. Da ne ideš dok ti neko ne kaže da možeš. Da ne pitaš zašto.
I tu negde prestaje slika slatkih kućnih ljubimaca, a počinje portret društva. Društva koje generacijama uči da ćuti, da trpi i da se povlači korak unazad. Društva u kojem se najčešće čuje: „Ne talasaj“, „Sačekaj bolje vreme“, „Proći će“.
Samo što bolje vreme nikada ne dolazi samo. Ono se ne pali na zeleno svetlo. A čekanje, ako traje predugo, prestaje da bude vrlina i postaje navika.
Ova tri psa će, na kraju, preći ulicu. Njihov vlasnik će se vratiti, povući će povodac i oni će krenuti. Mi, međutim, i dalje sedimo na ivici pešačkog prelaza. Gledamo kako prolaze oni bez pravila, bez stajanja i bez odgovornosti. I čekamo.
Čekamo zeleno u sistemu koji nema semafor.
A možda je najveća ironija vremena u kojem živimo to što su nas, na kraju, upravo psi naučili kako izgleda red i koliko je opasno ako ga samo oni poštuju.
I.K.
