Muzej sa više od dvestapedeset predmeta

Reporter „Podrinski“ u selu Donja Ljuboviđa kod Ljubovije, posetio Milisava Perića koji ima Etno muzej

Perić je Penzioner radio je u Preduzeću za spoljnu trgovinu „General ekspotu“      u Beogradu, Nemačkoj i Austriji

LjUBOVIJA – U prošlu subotu bio sam u prelepom selu Donja Ljuboviđa, kroz koje protiče plahovita reka Ljuboviđa, u kojoj preko cele godine ima vode koja žubori. Kroz ovo selo prolazi i regionalni put koji od Ljubovije vodi ka Valjevu i Beogradu. Udaljeno je od Ljubovije četiri kilometra. Do njega sam došao automobilom za veoma kratko vreme, i uputio se kod Milisava Perića, penzionera koji ima etno muzej. Zatekao sam ga na terasi kuće. Sa njim je bio i pravnik Brano Petrović, iz Ljubovij, prelistavali su poveliki album, rekoše mi da u njemu ima fotografija starih i više od stotinak godina. Milisavljeva supruga Milica trenutno nije bila kod kuće, pa me on posluži sokom od maline. Ponudi me i drugim raznovrsnim alkoholnim pićima. Po ispijanju soka, Milisavu sam reko da sam došao kod njega da o njemu i njegovom etno muzeju napišem nešto za novine „Podrinske“. On se osmehnu, ustade iza stola rekavši: Ajmo mi u muzej da ti pokažem šta od etno predmeta imam, pa ću ti onda reći sve što ti je potrebno za novine. Međutim, zamolio bih te, da i o meni napišeš kako sam kao golobradi dečak otišao iz sela u Beograd u kojem sam radio i, bez ičije pomoći stekao fakultetsko obrazovanje.

Ulazeći u prostoriju koja je povelika i prepuna raznovrsnih etno predmeta, prvo sam zapazio ormar – vitrinu i u njemu video vema lepu staru žensku i mušku odeću. Pored vitrine je drveni krevet, prekriven starinskom posteljinom i ćilimom od vune, razboj za tkanje, tučana peć, raznovrsno posuđe od drveta. i drvene alatke za rad na njivi. Na nekoliko polica raznovrsna je i povelika postavka predmeta od drveta metala, bronze bakra.

Razgledajući predmete više od tridesetak minuta, koje je vredelo videti, upitah Milisava koliko ih ima u muzeju?

– Ovde u ovoj prostoriji ima ih više od 250. Međutim, imam ih još podosta u podrumu, koje ću lagano iznositi na svetlost dana i staviti ih u muzej. Za starim etno predmetima koji su očuvani i vredni stalno tragam. Čim doznam da ih neko ima odlazim kod njenjga, i ako hoće da mi ih proda ja ih kupujem i obogaćujem postavku u muzeju – kaže Milisav.

Izlazeći iz etno sobe seli smo za sto na tarasi, malo popričali a kada smo ispili po šoljicu kafe, obratih mu se da mi ispriča njegovu životnu priču.

–   Ovde iz ove kuće mog oca Milivoja koga su zvali Miša, i majke Perside Perse, koji su bili srednje imućnog imovnog stanja i bavili se poljoprivredom, i koji su imali dve kćerke Branku i Slavku, mene i brata mi Radomira, otišao sam odmah, po osluženju vojnog roka u svojoj 24. godini 1960.godine, u Beograd, da u njemu, u kojem nisam imao nikog od familije niti koga poznavao, da potražim zaposlenje. Takoreći, bez dinara u džepu. Dvadesetak dana lutao sam gradskim ulicama tražeći bilo šta da radim. A, kad mi je neko ponudio posao bili su to radovi koji je trebalo fizički uraditi. Međutim, sreća mi se osmehnula pa sam se zaposlio u Saveznoj privrednoj komori. Prvo sam radio kao portir a posle petnestak dana su me prebacili na radno mesto manipulata, na kojem sam radio dve pune godine. Opet na moju veliku sreću jednog dana pozove me šef kabineta predsednika Savezne privredne komore i rekao mi: „Ovo je ustanova koja nije za tebe, ima jedno lepo radno mesto ići ćeš u „General eksport“, veliko jako preduzeća za spoljnu trgovinu da radiš. Sledećeg dana otišao sam u tu firmu, lepo su me primili u njoj sam otpočeo da radim. U Privrednoj komori već sam bio započeo da učim školu. Položio sam Malu maturu, potom završio srednju ekonomsku, upisao višu ekonomsku školu spoljnu trgovinu završio je u roku i upisao se na ekonomski fakultet. Počeo na fakultetu da polažem ispite, i kada mi je ostalo još da položim tri ispita, zbog potrebe posla upućen sam na rad u predstavništvo „Geneksa“ u Nemačk. U Nemačkoj sam bio sedam godina, a po povratku u Beograd završio sam ekonoski fakultet. Po završetrku fakulteta i kratkog boravlka u Beogradu, upućen sam u Austriju u kojoj sam u predstavništvu „General eksporta“ radio sve do 1998. godina, a kada se raspala Jugoslavija i mnoga preduzeća u njoj propala, ostao sam u Beču u kojem sam našao zaposlenje u jednoj privatnoj firmi gde sam bio direktor dve godine. A kada je zbog bolesti vlasnik firme bio prinuđen da je zatvori, ja sam prešao da radim, do odlaska u penziju, u drugoj dobro stojećoj firmi – kaže Milisav i dodaje: Sada sam penzioner. Imam penziju naše držve Srbije i penziju koju sam zaradio u Austriji. Imam sina koji je radi u Austriji. Ja sam se vratio u rodno selo Donju Ljuboviđu, na očevini napravio sam vikendicu, organizovao sebi hobi. Sakupljanjam predmete koji potiču iz starih drevnih vremena. Video si ih u muzeju. Veoma volim to da radim i da te predmete sačuvam od propadanja. Bio sam organizator izgradnje crkve u centru sela Donje Ljuboviđe koja nije dugo trajala. Izgradnju crkve koja je sada ukras sela vlastitim novcem i dobrovljnim radom pomogli su meštani sela. Bogami, i ja sam dao prilog u novcu za gradnji crkve i radio skoro svakodnevno onoliko koliko sam mogo na njenoj izgradnji – reče na kraju svoje priče Milisav.

Odlazeći od Milisava i pozdravu sa njim, ispratio me je cvrkut ptica i kukurikanje petlova u dorištima domaćina Milisavljevih komšija.

Miladin Mališić