Znam da postoje stvari koje se dešavaju slučajno. A znam da postoje i one koje se ponavljaju toliko dugo da prestaju da budu kvar i postaju politika. Ili barem sistemska nezainteresovanost. Nestanci struje u mom selu, pri prvom ozbiljnijem snegu, spadaju u ovu drugu kategoriju.
Četrdeset godina. Ne jedna, ne dve, ne tri. Četrdeset i više godina. Toliko dugo, otkako znam za sebe, selo ostaje u mraku svaki put kad zima odluči da bude zima. Svaki put isto opravdanje, svaki put isti ton iznenađenja, kao da je sneg pao prvi put u istoriji elektroenergetike, kao da žice i bandere nisu izložene vremenu već metafizičkim silama.
Za četiri decenije čovek bi pomislio da je moguće utvrditi uzrok. Da je moguće zameniti dotrajale vodove, očistiti trasu, uložiti u mrežu, napraviti plan. Ali ne! Umesto plana, imamo naviku. Umesto odgovornosti, imamo sleganje ramenima. Umesto struje, imamo mrak koji traje danima.
Ovo odavno nije tehnički problem. Ovo je pitanje odnosa prema ljudima koji ne žive u gradskim centrima, daleko od kamera i konferencija za štampu. Ovo je poruka da postoje građani prvog i drugog reda, da je normalno da selo ćuti, trpi i čeka. Da mu je dovoljno da mu se kaže „radi se na otklanjanju kvara“, makar taj rad trajao kao post.
A ovoga puta, što me zaista nervira, mrak pada na Božić.
Praznik koji bi trebalo da bude vreme radosti, sabranja, svetlosti — dočekuje se uz sveće i hladne šporete, ne iz pobožnosti, već iz nemara jednog sistema. Nije ovo askeza, niti povratak tradiciji. Ovo je poniženje. Oduzimanje elementarnog dostojanstva u ime institucionalne lenjosti.
Jer struja nije luksuz. Nije poklon. Nije usluga koju treba zahvalno prihvatiti kad se pojavi. Ona je osnovna infrastruktura. A kad osnovna infrastruktura decenijama otkazuje na istom mestu, u isto vreme, pod istim uslovima, onda problem nije u snegu, nego u onima koji su plaćeni da ga predvide.
Elektroprivreda Srbije ovde ne pada na ispitu efikasnosti, već na ispitu ozbiljnosti. A taj ispit traje već četrdeset godina. I svaki put rezultat je isti: mrak, tišina i osećaj da je neko negde odlučio da je to prihvatljivo.
Nije! Ni tehnički, ni ljudski, ni moralno.
Jovica Radović
