Zapisi iz pomračene zemlje
Postoji jedna opasna laž koja se uporno prodaje mladima na ovim prostorima: da je politika „samo posao“. Nije. Politika je ogledalo karaktera. A kad se u to ogledalo pogleda bez šminke i propagande, mnogi ne bi podneli sopstveni odraz.
U društvu u kojem sirova lojalnost partiji vredi više od integriteta, gde se mišljenje ne gradi nego preuzima, a kičma postaje smetnja za napredovanje, izbor nije nimalo bezazlen. Nije pitanje „da li želiš uspeh“, već „šta si spreman da postaneš da bi ga dobio“. Jer ovde politika prečesto nije prostor ideja, već tržište poslušnosti. A cena ulaska? Vrlo često, sopstvena savest.
Reći da „mora tako“ postalo je najopasnije opravdanje našeg vremena. Mora da se ćuti kad vidiš nepravdu. Mora da se brani neodbranjivo. Mora da se napadne čovek koga nikada nisi upoznao, samo zato što drugačije misli. Mora da se klimne glavom i kad znaš da je odluka pogrešna. I tako, malo po malo, „mora“ pojede „treba“, a „treba“ izbriše „ispravno“.
U životu možeš biti dobar čovek ili političar. Nažalost u Srbiji je nemoguće biti i jedno i drugo. Naime, biti dobar čovek podrazume da imaš svoj stav, svoje mišljenje, da poštuješ druge, da si spreman svakog da saslušaš, ako možeš i da pomogneš, da imaš razumevanja za tuđe postupke i onda kada nisi sa njima saglasan, da savetuješ umesto da kritikuješ, da voliš a ne da mrziš…
Biti političar znači sve suprotno. To su, obično, ljudi bez stava i bez sopstvenog mišljenja, koje im diriguje partija kojoj pripadaju ili vođa te partije. Nisu spremni da slušaju druge ljude pogotovo ako se to mišljenje ne slaže sa mišljenjem partije kojoj pripadaju. Pomažu samo onima od kojih, kasnije, mogu imati neku korist, makar to bilo i skupljanje „sigurnih glasova“. Nemaju razumevanje ni za koga drugog ko nije na liniji njegove stranke. Kritikuju, a uglavno to bude vređanje, svakog ko misli drugačije. Ne vole nikog, ali se prave da vole svoju zemlju i svog vođu. Mrze, ili to samo javno pokazuju, sve druge koji se sa njihovom politikom ne slažu. I to ne kriju…
Najtragičnije je što taj proces ne liči na izdaju u dramatičnom smislu. Nema velikih scena, nema naglih lomova. Sve ide postepeno. Prvo prećutiš sitnicu. Onda pristaneš na kompromis „za veće dobro“. Zatim počneš da ponavljaš tuđe rečenice kao svoje. I jednog dana shvatiš da više nemaš šta da kažeš jer više nemaš sopstveni glas.
A šta dobiješ zauzvrat? Privilegije koje traju koliko i tvoja upotrebljivost. Položaj koji ne pripada tebi, već funkciji. Novac koji dolazi sa tihim uslovom: „Ne pitaj previše.“ I stalni, tihi strah da ćeš, čim postaneš suvišan, biti zamenjen nekim poslušnijim, nekim spremnijim da ide dalje od tebe u gaženju onoga što si nekada bio.
I tu dolazimo do suštine: nije problem u politici kao takvoj. Problem je u izboru da se u politiku uđe bez granica. Bez crvene linije preko koje se ne ide. Bez minimuma samopoštovanja koje ne može da se proda.
Jer možeš biti čovek koji sluša, razume, pomaže, koji ima stav i ume da ga brani bez mržnje. Možeš biti neko ko ne mora da viče da bi bio jak. Ali tada moraš biti spreman na sporiji put, na otpor, na cenu koja se ne meri novcem. I to je ono što mnoge odbija, ne zato što ne znaju šta je ispravno, već zato što znaju koliko to košta.
Zato je pitanje za svakoga ko razmišlja o politici jednostavno, ali neprijatno: da li želiš moć ili želiš da možeš mirno da pogledaš sebe u ogledalo?
Jer novac se potroši. Funkcije prođu. Imena se zaborave.
Ali ono što si postao, to ostaje.
Ivan Kovačević
