Rijaliti Srbija
U Srbiji gotovo nijedan građanin (i građanka) nikada neće priznati i prihvatiti da je susedna Hrvatska u bilo čemu bolja od nas, koji smo jel’ da, em najstariji narod na svetu em živimo u zlatnom dobu. Jeste da nemamo pravnu državu, demokratiju, slobodne medije, fer izbore i da nam je životni standard najniži u Evropi (famozni rast BDP-a o kojem neprestano trube Vučić i Brnabić mogu komotno da ture sebi tamo gde sunce nikada ne sija)ali to su sitnice koje u normalnim društvima mnogo znače normalnim ljudima ali mi se u Srbiji ne uzbuđujemo oko toga nimalo jer nama je odsustvo svega normalnog nešto što se podrazumeva. Da skratimo priču : u Hrvatskoj (članici EU sa ogromnim benefitom od toga) održani su lokalni izbori po većinskom sistemu (dva kruga) i u najvećim gradovima pobedile su grupe građana, pokreti i koalicije građanskih aktivista ispred etabliranih tzv. velikih partija HDZ i SDP. U Zagrebu, glavnom i najvećem gradu u republici Hrvatskoj, pobedila je levičarsko-zelena koalicija građanske provinijencije pod imenom Možemo a za gradonačelnika je izabran nosilac te liste Tomislav Tomašević. I to ubedljivo. Počistili su i desničare (nacionaliste) i lažne socijaldemokrate i pokrenuli talas promena na političkoj i društvenoj sceni, pokazali da je došlo vreme da se građani pitaju i odlučuju o svemu što im je važno i što ih se tiče. Ali, da bi se došlo do ove pobede trebalo je mnogo rada i truda, padanja pa uzdizanja, borbe sa vetrenjačama, malo sreće i mnogo iskrenog aktivizma koje glasači mogu da prepoznaju uprkos propagandi od strane vlasti (HDZ) i njenih satelita. Kad ima volje-ima i načina, tako su razmišljali likovi koji su se iz raznih partija, nevladinih organizacija i pokreta (zeleni pre svih) okupili u jedan front, nazvali ga Možemo i ostalo je istorija. E, sad, evo nas u Srbiji da prevrne (a neće, jebi ga) u kojoj kao postoji opozicija režimu Aleksandra Vučića a kakvi su bolje da ih nema (čast izuzecima). Bez ijedne relevantne stranke ni na levici ni na desnici ni u centru. Sve je to skup egomanijaka, bivših funkcionera bivše vlasti, neostvareni ali samozaljubljeni u svoj odraz u ogledalu, slučajni prolaznici kroz politiku kojom se bave iz hobija, uglavnom teški amateri. Ali, očekuju da na beogradskim izborima iduće godine pobede?! Kao, SNS i AV su u glavnom gradu najslabiji, velika većina građana jedva čeka da im vidi leđa (hvala Goranu Vesiću večitom zameniku za sve autogolove koje je postigao u prethodnom periodu), zreli su kao zrela kruška i samo što nisu brebnuli guzicom o ledinu i tako dalje i tome slično. Da, kako da ne. Vučićeva kriminalna družina će mirno da posmatra kako im ogromna novčana i druga sredstva, moć i privilegije, klize kroz prste i odlaze u neke druge ruke i džepove, šifre sefova banaka smeštenih na egzotičnim lokacijama i ofšor kompanijama a koje su oni tako lepo napunili parama ukradenim od građana ove tužne zemlje, postaju im nedostupni a smeši im se i boravak u nekim ustanovama vrlo zatvorenog tipa. Za Vesića je Vučić već našao zamenu, u igru ulazi pravi politički centarfor u liku i odelu Aleksandra Šapića, predsednika opštine Novi Beograd i tim potezom Vođa ubiva dve muve: ima odličnog kandidata za gradonačelnika Beograda a opoziji izbija adute iz ruke (ili rukava) i dodatno im staje na muku. A tzv. opozicija još uvek nije sigurna ni da li će na izbore dogodine izaći a kamoli u koliko kolona i sa kakvom „beogradskom“ platformom, politikom, programom (o ponuđenim rešenjima za bolje sutra teško je i govoriti) će izaći pred birače. Nije dovoljno samo vikati: Ua, Vučić, Ua, Vesić kao što je nedovoljno za suštinske promene u državi i društvu zalaganje zelenih aktivista u odbrani voda, zemlje, vazduha a bez političke konotacije. „Ne bavimo se politikom, to nas ne interesuje“ u glas govore „zeleni“. Super. Baš je lepo i korisno što ste „spasli“ tri drveta u Košutnjaku i potočić na Staroj Planini, to će stvarno promeniti paradigmu sveopšte civilizacijske propasti koju živimo u ovoj našoj Srbiji. Evo predloga za sve one koji razmišljaju da kao opozicija ili šta već nastupe na predstojećim izborima (na svim nivoima) : da tu izbornu listu ili liste nazovu – Ne možemo! To bi bila itekako iskrena poruka biračima koji bi, možda, znali da cene jedan takav blesavi potez a možda i iz inata da im daju svoj glas (“… ko, bre, ne može. Daj odma’ pet glasova ovima što nisu Vučić…”). Jer realno ovi što se muvaju po opozicionoj sceni (šta god to značilo) ne da ne mogu da pobede na izborima već im čovek ne bi poverio ni dve nacrtane ovce na čuvanje zato što bi obe izgubili, garant. Politika je ozbiljan posao koji zahteva i znanje i obrazovanje i posebne veštine (i jak stomak) ali i obavezan sastojak-moral. Inače je to Kurta-Murta priča. U Hrvatskoj (prvenstveno u Zagrebu) građani su poverovali novim, mladim, levim (levičarskim) i zelenim licima. Ima li u Srbiji takvih?
Dragan Karalazić