Monolog
Monolog je reč grčkog porekla, sastavljena od reči monos(sam, jedini) i logos(govor, reč, razgovor). Bukvalni prevod bio bi “samogovor”. Najčešće se kroz istoriju kulture i umetnosti vezuje za dramu ili književnost. Označava duži govor lika koji se obraća sebi, publici ili zamišljenom sagovorniku, iznoseći svoje misli i osećanja. Danas je monolog sveprisutan i ponekad tragičan deo svakodnevnice.
Da vas neko upita da li je monolog odraz superiornosti ili inferiornosti govornika, svaki odgovor je delom pogrešan. Trebalo bi da je ovo prvo, govornik da je elokventan, i što je još važnije, odličan poznavalac teme o kojoj govori. Slušate ga sa pažnjom i uvažavanjem, saznajete nešto novo i interesantno.
Ali, ne mora biti i nije uvek tako. Naprotiv, govornik je ponekad naporan i dosadan, možda navodi sporne činjenice i plaši se sagovornika koji bi ga lako demantovali. Tada monolog postaje odraz nekulture ili nesigurnosti pojedinca, kao i neuvažavanja auditorijuma kome se obraća. Kao što rekoh, sveprisutno i tragično; monolog je u porodici, školi, neobaveznom društvu koje se okupilo da bi svako ponešto rekao, najtragičnije u nastupima bitnim za čitavu zajednicu kojoj pripadamo. Ono davno izgovoreno “čujmo i drugu stranu”, ne postoji. Gospodari istine unapred su određeni. Auditorijum se navikava i počinje da veruje kako i sam ne bi ni umeo da kaže nešto novo ili suprotno. Autoritarnost je nedodirljiva i neprikosnovena. Oni koji bi da i oni ipak nešto kažu, ne uspevaju, ponekad se čak proglašavaju nepoželjnima ili neprijateljima. Pitanja su unapred pripremljena, a odgovori predvidivi iako mnogo puta životno demantovani. Konstrukcija je dobro organizovana, čvrsta i neumoljiva. Govornik se sam sebi divi, što očekuje i od publike.
Dijalog
Suprotna, sve više nam nedostajuća, je reč dijalog, starogrčki dialogos, gde je prvi deo reči dia(kroz, između). Reč označava „razmenu govora“ ili „prolaženje reči“ između dve ili više osoba. Posebno se vezuje za Platona i Sokrata. Sokrat, otac filozofije i dijaloga, u tim davnim i neprevaziđenim vremenima uči nas svome konceptu etike, bez neiskrenosti, dvostrukih aršina i sramote. Tvorac je majeutike, „babičke“ veštine, metode raspravljanja i zaključivanja čiji je krajnji cilj “porađanje” istine. “Kvario” je omladinu posebnom vrstom dijaloga, samo slušanjem i postavljanjem pitanja, što danas izgleda nestvarno i gotovo nemoguće. Neverovatno. Najpoznatiji je ipak po proglašenju svog potpunog neznanja, smatrajući to prvim i neizbežnim korakom u procesu saznanja, što je još nestvarnije i neverovatnije. Sokratovi stavovi i dijalozi trebalo bi da su svetionik i putokaz svakog društva.
Veštinu dijaloga valjalo bi brižno, strpljivo i pažljivo negovati. Prvi potez pripada roditeljima, već od trenutka kada njihova deca progovore. Uvažavanjem malenih sagovornika, umesto što su “još mali”, ili umesto što su nam se “usta osušila” govoreći im šta da rade i kako treba da se ponašaju, bez ikakvog prava na prigovor, ili ne daj bože opravdanog neprihvatanja; dok ih mi “hlebom hranimo”. Deca se od malena navikavaju da slušaju i ćute.
Ni nastavak nije ništa bolji. U školi đaci uglavnom govore samo ako su prozvani da odgovaraju za ocenu i njihov nastup je strogo kontrolisana i dirigovana reprodukcija predviđenog i očekivanog sadržaja. Sme li đak da posumnja ili ne kaže ono što se od njega očekuje, naravno da ne sme. Toliko potrebna i dugo očekivana reforma školskog sistema, između ostalog, trebalo bi da otvori mnogo više prostora za slobodan dijalog svih učesnika u ovoj delatnosti, učenika, njihovih roditelja i prosvetnih radnika. Ono što je nedostajuće ili propušteno u ranoj mladosti, škola bi morala da, koliko je moguće, koriguje i dopuni. Mlade ljude treba vaspitavati, ohrabriti i navikavati na argumentovan i kulturan dijalog.
Konačno, aktuelna suspenzija dijaloga nas draslih i odgovornih ljudi, posebno onih najodgovornijih, nanosi nam najviše štete i ima najtragičnije posledice.
Za kraj izlaganja o štetnosti ili valjanosti monologa i dijaloga, navodim sentencu naučenu na nezaboravnim časovima latinskog jezika:
“Ako si glup pa ćutiš, onda si pametan; ako si pametan pa ćutiš, onda si glup”.