Beskrajna je to tema. Školski dani nikada se ne zaboravljaju. Mnogo toga smo bezbroj puta ponovili nekom ko je to sa nama zajedno doživeo, ili nije, svejedno. Možda smo nekad, u nekoj priči ponešto i dodali, malo ulepšali. Ali sećanja su uvek takva, duže pamtimo ono lepše, pa ga češće i radije pominjemo.
Hemija
Profesora smo čekali pred kabinetom. Ušavši, dočekao bi nas beskrajan spoj svih mogućih mirisa. Eksperimenti koje smo izvodili bili su uvek zanimljivi, na granici mađioničarstva. Skoro na svakom času izvodili smo po neki eksperiment, nekoliko učenika bi odgovaralo i predavanje gotovo nikad nije bilo duže od trećine časa. Po svim važećim današnjim pedagoško – metodičkim uputstvima, idealno. Najbolji učenici morali su da uspešno rešavaju zadatke. Drug iz klupe imao je u dnevniku dve velike odlične ocene, na osnovu dobrog teoretskog znanja. Zadatke nije znao. Na času zaključivanja ocena profesor se prisetio da mu nikada nije dao neki zadatak i rekao da će mu zaključiti odličnu ocenu tek ako reši jedan zadatak. Kako nije bio dovoljno uspešan, profesor mu je za to rešavanje upisao trojku i konačno zaključio četvorku. Pravedno, imajući u vidu da su se svi sa odličnom ocenom često preznojili uspešno rešavajući zadatke iz neke požutele ruske zbirke takmičarskih zadataka. Učenik je, sa blagim osmehom, prigovorio. Rekavši da je trebao dobiti dvojku na rešavanju zadatka. Na profesorov upitan pogled, odgovorio je da bi tek tako zbir ocena bio dvanaest, što je, podeljeno sa tri “čista” četvorka. Svi smo se ovom duelu nasmejali.
A odlične ocene iz hemije imali su ipak samo oni najbolji.
Opštetehničko obrazovanje
Profesor je bio veoma temperamentan i uvek spreman za razgovor na bilo koju temu. Često bi otvorio prozivnik i čitao nam novodobijene ocene iz pojedinih predmeta. Kritikujući nas, sa komentarom da uvek možemo biti bolji. Voleo je sagovornike koji se sa njim nisu slagali i uživao u takvim polemikama.
Bio je veliki “Zvezdaš”. Jedne srede u večernjim satima u Beogradu su u Kup takmičenju Jugoslavije igrali Zvezda i Partizan. A mi imali časove opštetehničkog. Ništa od utakmice. Televizijski prenos bio je baš u vreme održavanja tih časova. Neko se dosetio. Kako je to bio period grejanja, naložili smo peć prašinom uglja od koje se učionica zadimila da nismo jasno videli jedni druge. Profesor je ušao na čas, otvorio dnevnik i upisao da su uslovi za održavanje nastave nemogući. Bio je kao ljut na nas. Izašao je, seo u svog fiću i odjurio kući u Hrtkovce, gde je živeo, da gleda utakmicu. I mi smo, kako su nam to bili poslednji časovi, polako krenuli kući. Na prenos.
Geografija
Nikada nismo voleli da učimo koliko koja zemlja proizvodi tona krompira ili pšenice. Profesor to od nas nije ni tražio. Morali smo se dobro snalaziti pred kartom sveta, a posebno Jugoslavije. Tu nije smelo biti greške. Predavao je polako i strpljivo, tako i ocenjivao. Prvo su odgovarali oni najbolji, da bi ovi ostali mogli ponovo nešto da čuju i nauče. Imali smo pravo na tri izvinjenja, kada nismo spremni da odgovaramo. Ponekad je to propalo, jer bismo se mi izvinili, a profesor toga časa predavao.
Poslednjeg časa pred početak zakazanog ispitivanja profesor je pri kraju pričao o turizmu. Kako je trebalo uskoro da zvoni, rekao je da tu još ima dosta da se priča, ali, uskoro zvoni, neće stići. Pročitaćemo u udžbeniku. Sledećeg časa prozvao me je da odgovaram. Kao i sve, pitao me tri pitanja. Treće je bilo turizam. Ponovio sam sve ono što je prethodnog časa rekao profesor, uključujući i da tu još ima mnogo da se priča, ali neću stići pošto uskoro zvoni. Zaista je tog trenutka zvonilo. Na osnovu osmeha na licu profesora bilo je jasno da je zadovoljan mojom završnom rečenicom. Neko drugi možda i ne bi.