Mnogo promašaja za kratko vreme

Odgovor Neli Tonković, smenjenoj direktorki Narodnog muzeja u Šapcu

Po dolasku u Šabac Tonković je samoinicijativo promenila koncepciju, pa potom i ugasila Oktobarski likovni salon u ovom gradu, manifestacija koja je trajala preko šest decenija i bila starija od beogradskog.

Još jednu zloupotrebu učinila je Nela Tonković, smenjena direktorka Narodnog muzeja u Šapcu. Umesto da uzme lične stvari i preda ključeve gradske ustanove, ova dan ranije, na Skupštini grada Šapca jednoglasno razrešena kustoskinja iz Subotice, otvorila je u subotu Muzej jevrejskih žrtava za svoje privatne svrhe. Zajedno sa Milenom Bogavac, dramaturšinjom iz Beograda, takođe jednoglasno smenjenom u petak, održala je konferenciju za štampu na koju je pozvala uglavnom novinare onih medija koje je bivši gradonačelnik Nebojša Zelenović obilato plaćao iz gradske kase, a kojim ni ona, niti Bogavac isto tako nisu ostajale dužne. Naprotiv.

Mogla je Tonković da održi pres-konferenciju u petak, četvrtak… ili nekog drugog, prethodnog dana i tada pokuša da opravda svoje štetočinsko vođenje Narodnog muzeja u Šapcu, ali to nije učinila, jer se do poslednjeg trenutka nadala da će je ti isti, „zli“ naprednjaci, koje sada optužuje, a kojima se od promene vlasti u gradu itekako nudila, zadržati na funkciji. S obzirom da se prevarila, pokazala je svoje pravo lice i spremnost da i posle odluke o razrešenju krši Zakon po svaku cenu. U trenutku kada je otvorila zradu bivše Sinagoge (kojom Narodni muzej u Šapcu upravlja) i u nju pozvala novinare, bila je tek obična osoba s ulice.

Nije Nela Tonković razrešena što je neko mrzi. U Šapcu je, htela to da prizna ili ne htela, bila lepo primljena. Pa čak i od naprednjaka, o kojima sada priča sve najgore, a koji su je na skupštinskoj sednici, prilikom imenovanja, dobronamerno upozoravali da povede računa „s kim tikve sadi“. I nije problem, što je gospođica Tonković, sa megafonom u rukama pratila u stopu bivšeg gradonačelnika Nebojšu Zelenovića u njegovoj predizbornoj kampanji i prisiljavala zaposlene u ustanovi da se za njim „vozaju“ na biciklima, već zato što nije odgovorno obavljala posao za koji su je građani Šapca plaćali, već je ustanovi napravila profesionalnu štetu.

Po svom dolasku u Šabac promenila je Tonković samoinicijativo – čak se javno pohvalila da je to bila njena inokosna odluka – koncepciju Oktobarskog likovnog salona u ovom gradu, manifestacije koja je trajala preko šest decenija i bila starija od slične beogradske. Prošle godine, umesto u oktobru, organizovala ga je u novembru, kao pozivnu izložbu, moglo bi se protumačiti za krug oko sebe bliskih umetnika, i to bez žiriranja, nagrada, bez posticajne izložbe najboljem mladom umetniku iz fonda poznatog šabačkog pedagoga i slikara Igora Belohlaveka, pa čak i bez kataloga. Ove godine, nažalost, nije održan ni takav, oskrnavljeni Salon, a javnost je čak ostala uskraćena i za najobičniju informaciju o tome.

Smenjenu direktorku Tonković moramo upitati zašto u Mišaru i dalje nema postavke posvećene slavnoj bici u Prvom srpskom ratu, a bila je, i zašto je namenska zgrada u tom mestu, koja je Narodnom muzeju u Šapcu dodeljana na upravljane dovedena u fazu raspadanja? Zar se nije moglo ništa izdvojiti od onih famoznih sedam odsto za kulturu grada, ili predvideti budžetom za takozvane kapitalne investicije? Ili su morali da dođu naprednjaci na vlast pa da se taj problem sada otvori i iskreno se nadam – reši.

Teško se oteti utisku da su za ove dve godine čajanke s posetiocima bile interesantnije gospođici Neli Tonković nego osnovna muzejska delatnost. Zato ne čudi što multimedijalni deo skupo plaćene stalne postavke ne radi, jer je u kvaru, što zbog softvera, što zbog hardvera, a za čije otklanjanje treba platiti jednoj te istoj firmi 180.000 dinara. I tako skoro svake godine, pa očigledno nešto „smrdi“. U funciji, takođe, nije ni „virtuelna šetnja“ kroz šabačku tvrđavu, za koju je iz gradske kase prošle godine plaćeno dva miliona dinara firmi koja je prethodno bila registrovana za ugostiteljsku deletnost. Tonković kaže – zbog opasnosti od korone, a ja bih, kao građanin, pitao zašto se preko sajta Muzeja ne može šetati tvrđavom koju je opsedao Sulejman Veličanstveni, a branio Vlad Cepeš iliti Grof Drakula? Ali ne može, jer Narodni muzej u Šapcu, kojim je do petka rukovodila Nela Tonković, nema svoj sajt. I to na kraju druge dekade 21. veka.

Imaće ga, navodno, do kraja ove godine, do kada, opet navodno, bi trebalo da bude završena postavka u Muzeju jevrejskih žrtava i do kada bi trebalo da bude otvorena izložba posvećana hemijskoj industriji „Zorka“. Za ove projekta Narodni muzej u Šapcu je odavno dobio novac i od grada i od Republike Srbije, pa baš „ne ide u glavu“ što se oba „ugurana“ u poslednjih petnaest dana decembra.

Iako ima radno angažovanu osobu za odnose sa javnošću – studentkinju žurnalistike, sada već smenjena direktorka Narodnog muzeja u Šapcu angažovala je ugovorom o delu i agenciju koja će ustanovi raditi iste poslove. Zanimljivo je da je reč o agenciji čiji je vlasnik urednica informativnog programa TV Šabac, a koja istovetan ugovor ima i sa Međuopštinskim istorijskim arhivom. Na direktno pitanje zašto je to učinila, Tonković mi je odgovorila: „Da bi imali bolji prolaz na TV“. Da li bi trebalo podsetiti sada već bivšu direktorku da je plaćanje novinara na taj način itekako koruptivan čin i da bi bilo mnogo moralnije da je sama podnela ostavku.

Miroljub Mijušković,

član Gradskog veća za kulturu i informisanje

Exit mobile version