U organizaciji mišarskog Zadužbinskog društva Prvi srpski ustanak
U domaćinstvu Stevana Simića pekla se rakija, a potekli su i stihovi… U muzejskom prostoru društva otkrivena je skulptura Milića od Mačve, a kraj Spomenika Karađorđu i mišarskim junacima – Spomen česma
Mesto okupljanja, u nedelju 9.novembra, avlija i domaćinstvo Stevana Simića, gde je oaza Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“ već više od 26 godina… I bilo je hvala domaćinu, za širom otvorene kapije, i širom otvorena srca svih Simića… Poseban pozdrav bio je za mlade dame (uz naš Abrašević“, u narodnim nošnjama) – Stašu Simić, Taru Simić, Tijanu Mitić, Anu Stepanović… Uz još mladih, bile su ukras svečanosti… Neumorni barjaktar Vela Vuković iz Orašca, sa zastavom Srbije, a sa zastavom Zadužbinskog društva Vidoje Krstić… Gostiju je bilo i iz Bijeljine, a u Mišar su pohodili i članovi Udruženja Srpski ratnik iz Inđije, koje izdaje istoimeni časopis (koji je takođe predstavljen u Mišaru)…
Za Zadužbinsko društvo i domaćina svečanosti, Stevana Simića, darovi umetnica – Danke Ivanović (slikar, dizajner, kaligraf) i Jasenke Stanković (slikar, ikonopisac, kaligraf)… Obe su i članice Srpskog akademskog društva Vizantija iz Beograda…
Okupljanje, po tradiciji, kod kazana za rakiju, a dobrodošlica uz so, med i pogaču… Za piće, sve vrste rakije, a ovoga puta iz kazana je potekla mastika… Poseban pozdrav, i aplauz svih, bio je upućen Nikoli Mitiću, profesoru istorije, koga je, sa porodicom, životni put doveo u Mišar, i kako reče Stevan: „Sad je Mišarac. I ovde je bio malo profesor… A sve rakije koje ja ovde imam –lozu, jabuku, šljivu, i danas – mastiku, on je pekao na ovom kazanu iz Valjeva. Živeo Nikola!“
Prema starom srpskom kalendaru godina se deli na leto i zimu. Leto počinje 6.maja, a zima 8.novembra, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom… „Kada lišće znatno opadne, na Mitrovdan, hajduci su se razilazili, silazili sa planina i odlazili u naselja da prezime kod svojih jataka. U narodu je zaživela izreka: Mitrov danak hajdučki rastanak, Đurđev danak hajdučki sastanak ( o svemu ovome, ali i o najpoznatijim podrinskim hajducima) moći će da se čita i sazna više u trećoj knjizi Monografije „Jelenča, stara mišarska opština i okolina“, Branka Gajića, člana Zadužbinskog društva…
Otkrivanje skulpture Milića od Mačve
Mišar je ponosan na Milića od Mačve, posebno uz njegove slike Vožd Karađorđe na mišarskom bedemu i Ratni savet vožda Karađorđa uoči Mišarske bitke… „U vremenu besmisla, Milić je iskoračio smislom; do kraja života ( a napustio nas je 8.decembra 2000.godine) ostao je veran svom stilu, ali uvek nov i neobičan sa raznovrsnim i često neverovatnim idejama i motivima koje je pronalazio u svojoj mašti…“ Ovekovečio ga je skulpturom – veliki umetnik, prijatelj Mišara – Milutin Ranković.
-Milić Stanković je svoju rodnu Mačvu doživljavao kao centar sveta. Istoričar umetnosti Oliver Tomić, naziva ga srpskim barbarogenijem (to je pojam iz srpskog avangardnog pokreta zenitizma i odnosi se na novovekovnog heroja koji životnim delom brani svoje poreklo i nacionalni identitet. Još jedan barbarogenije je danas sa nama. On je vajar, drvorezbar, hirotonisani ikonopisac i pesnik – Milutin Ranković. Milutin je nastavio tradiciju kolubarske škole drvorezbarstva kojoj su pripadali, između ostalih, Hadži Ruvim i Bogosav Živković. On je, svojim radom i stvaralaštvom, čuvar tradicije, neko ko se ponosi svojim poreklom, neko ko svojim likom i delom brani, i promoviše, u drvorezbarstvu i drugim granama umetnosti, nacionalni identitet kod nas i u svetu. Hvala predsedniku Zadužbinskog društva Prvi srpski ustanak, gospodinu Stevanu Simiću, što mi je ukazao čast da otkrijem spomen skulpturu Milića od Mačve, delo umetnika Milutina Rankovića“ – bile su reči Andree Sokić, master istoričara, svestrane umetnice, slikara i kaligrafa, profesora likovne kulture, člana Srpskog akademskog društva Vizantija iz Beograda.
-Uradio sam mnoge istorijske likove na Mišaru, jer Mišar i jeste, kao takav, iznedrio takve likove. A od savremenih umetnika Milić od Mačve je jedan od najvećih, i šta bi lepše bilo osim da nastane upravo na adi, kraj same Save. Radio sam praktično lik umetnika koji je veći umetnik od mene, želeći da kroz stvaralaštvo i ja dostignem njegove visine“ – o nastaloj skulpturi, kaže autor Milutin Ranković.
U čast tradicije bilo je i nedeljno okupljanje. A sve je, najpre pozdravila Olga, Olgica, Jovanović, sećanjem „na nekad“ uz pesmu Vodenica, Milovana Šujića: „Ostavio je Šule trag u slikarstvu, uz Zorana Simića, osnivač je likovne kolonije u Jaloviku, koja je privukla svetsku pažnju…“ „Oslikao je svoje selo i kroz pesme. Pisao je na poseban način, a vodenica je za njega bila neko posebno mesto, gde su se događale neke čudne, ponekad i nerazumljive stvari…“ Gordana Srećković, članica Udruženja književnika Srbije, kao i Međunarodnog udruženja književnika i umjetnika Bar, darovala je pesmu Sve bih vam oprostio Milića Radovića…
Izložbeni prostor jedinstvenog muzeja Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“ bogatiji je za još jednu skulpturu. „Neumornog borca za očuvanje identiteta Srba kao najstarijeg biblijskog plemena i sjedinitelja svih Soraba od Himalaja do Pirineja – Milića od Mačve“, u drvetu je ovekovečio umetnik iz Lajkovca Milutin Ranković.
Zdravica česmi mišarskoj
Ova je česma pesma
kraj puta
i buka dobošara
što zove regruta
u boj kod Mišara
I Mačvanku da
umije
lice i ruke
od rukava belje,
što nose testije i
vidrice
i bude momačke
želje.
I Arambašu
da raspusti ajduke
da predanu
o Mitrovdanu
na salašu.
Tamo ih čekaju
jataci
i suvi obojci
i opanci
slamarica
i krčmarica
rumena
ko vina
od istina
u potaji popijena.
A ove slavine,
poje i putnika iz
daljine
umornog od druma.
E da je njemu
čutura puna,
i kriška somuna,
peške bi mogo do
Soluna,
Ovde svraćaju
Pastiri,
kad ovce
povraćaju
i goveda
i ljudi odreda:
oficiri,
činovnici, ali
i razbojnici
i pravednici,
kosci,
prosci,
abadžije i
terzije,
a konje ustave
rabadžije…
I kud ćemo dalje,
ko god i dete po
vodu šalje.
Ej, ko tu sve nije
bio
I ja sam rode
ožednio.
Nek me okrepi
lađana voda
u ime Boga,
Amin, da Bog da.
(Milutin Ranković)
Treći čin svečanosti bio je na platou kraj Spomenika Karađorđu i mišarskim junacima… Sve je započeo guslar i književnik Milutin Gvozdenović, uz stihove Boja na Mišaru… Nastavljeno je stihovima i sećanjem na neizostavne Mišarske elegije i vrhunsko pesničko ostvarenje, slobodno kažemo, našeg, mišarskog Krstivoja Ilića… Stihove pesama Mišar i Višnjićeva ispovest govorili su Filip Rajković i Ena Gajić… U slavu Karađorđa bila je Pesma srpskih domaćina, a preneo ju je Bata Cvetuljski iz Badovinaca: „Ima jedna zemlja mala/ Srbija se zove/ Zemlja srpskih domaćina/ napaćena pod vekove./ Pet vekova robovala/ zaklela se rodu/ da sačuva krsnu slavu / ponos i slobodu…“ Godinama svojom pesmom neguju kulturni identitet i tradiciju… I uvek su toplo dočekane u Mišaru, i uvek rado dolaze u Mišar… Vokalno- instrumentalna grupa Šapčanke… Sa puno emocija bile su pesme Ovo je Srbija i Tamo daleko…
A onda su odjeknule reči harambaše Milutina Rankovića: „Hajduci, kraj česme postrojte se! Danas smo došli u Mačvu da se rastanemo. Dolazite kod svojih jataka, poštujte hajdučke zapovesti! Nikad ne izdajte svoga jataka, ni krčmarice mlade kod kojih ste rujno vino pili i blago sakrivali. Harambaši uvek morate govoriti istinu. Nikada ne gledajte žene svojih jataka. Hajduci, ne kumujte deci vaših neprijatelja. Hajduci, nek vam je srećan rastanak…“ i tako, sve do Đurđevdana, kada ponovo u goru kreću…
Milutin Ranković, svestrani umetnik iz Lajkovca, dragi gost, prijatelj Zadužbinskog društva, prijatelj i poštovalac Mišara… Više od četiri decenije ostavlja trag u vremenu, „u drvetu i kamenu očitava genetski kod predaka…“ Uveliko je zaživela „galerija pod vedrim nebom“ na Povlenu, na Kneževom brdu, uz njegove monumentalne skulpture… Nastavio je da ostavlja neizbrisiv trag i u Mišaru, a specijalno je napisao i Zdravicu mišarskoj česmi… Uz nju otkrio je spomen česmu, napio se vode, te pozvao hajduke i jatake da se međusobno daruju…
Nekad Karađorđevi bunari, pa se i čuo priprev pesme Žeđ iz Mišarskih elegija… Danas, konačno, česma kod Spomenika. Ostvarena je još jedna želja, cilj Stevana Simića, idejnog tvorca, vođe i organizatora brojnih aktivnosti Zadužbinskog društva. „Uprkos trnovitom putu, voda je potekla“… Posebno naglašava da je to prvi objekat kod Spomenika, od 1906.godine, kada je podignut, o stogodišnjici slavne bitke,,, Česma je nedovršena skulptura Mišarca Slobodana Bugarčića, koji živi u Francuskoj. Kamen je dobijen iz Desića, sličan radaljskom; skulptura je nastala u okviru Mišarske likovne kolonije. Sa porukom je „Ovde je srpska ruka zaustavila tursko đule“. Investitor izgradnje česme je Zadužbinsko društvo Prvi srpski ustanak, a na spomen ploči su stihovi pesme Na Mišaru, Živana Kneževića: „Vi unuci mali, skupljajte se često/ jer vas seni zovu na to sveto mesto./ Vekovi će proći, istorija neće, / heroji će brodit’ morem svoje sreće.“
Ostvaren još jedan Stevanov san
Česma i klupe kod Spomenika, postavljeni su po odobrenju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije (2018.je dobijena dozvola)… Bilo je „peripetija“, ali upornosti – pre svega Stevana Simića – više…
Postavljanje česme pomoglo je 27 članova i prijatelja Društva, nekoliko privrednih organizacija i pojedinaca, gde se izdvajaju Evrolek, Alfakomerc, FMB, Uniplast Srbija, VUM, Dragan Knežević Knez… Zadužbinsko društvo, hvala, onima koji su pomagali i bili podrška, odavalo je dodelom svojih priznanja – povelja i zahvalnica… Ovoga puta povelje su dodeljene Gradu Šapcu, Zoranu Ostojiću i Aleksandru Simiću… U ime opštine Bogatić povelju, dodeljenu još 2016.godine, preuzeo je počasni predsednik SUBNOR-a Mioljub Josipović. Uzdarje je bila njegova posveta nosiocima Karađorđeve zvezde iz slavnog 6.pešadijskog puka Drinske divizije…
Kratko je bilo i podsećanje na godišnje aktivnosti Zadužbinskog društva, gde su se izdvojila obeležavanja Sretenja, Dana državnosti, i 219.godišnjice slavnog boja, kao i dva velika izleta – ekskurzije, posebno onaj na Vidovdan, do Kruševca…
I to nije bilo sve… Stevan Simić, na sve je mislio, posebno na mlade… On ih, s pravom zove uzdanicama…. I, uz one njegove starije, tu je, prvenstveno Staša, a sustiže je i Ana… Tu su i Tara, Tijana, Ana… Pleneći izgledom u narodnim nošnjama, sve su poslužile bombonama i jabukama Nikole Vasića iz Orašca… Posebno su pozdravljeni učenici Osnovne škole „Jevrem Obrenović“, koji su sa svojom nastavnicom istorije Ivanom Pavlović ulepšali svečanost. Uz prozivku i hvala Branka Gajića, svi su dobili poklon knjige Zadužbinskog društva i slatkiše… I svi učesnici svečanosti dobili su neko izdanje društva, kao i brojeve časopisa Srpski ratnik… Umetnice su darovale domaćina svečanosti… Uz zvuke himne hajduka, pesme Raslo mi je badem drvo, hajduci su do Đurđevdana raspušteni, a svečanost (ono drugo poluvreme) nastavljena je u restoranu Karađorđe…
Poznatim rečima „Svaka vam čast!“ sve je pozdravio Stevan Simić. Ukazao je koliko treba angažovanja da se cela svečanost pripremi, da Društvo nema neku podršku, već da se sve radi sopstvenim snagama: „Država gleda svoje, Grad svoje, politika svoje, i tako, mi se, po onoj narodnoj, uzdamo u se i u svoje kljuse. Ali, srce mi je puno što smo, uz sve peripetije, nekako uspeli da česmu uradimo…“ Druženje, muzikom, i sjajnim izborom pesama, obojio je i uramio, prijatelj Zadužbinskog društva Miloš Tojić, a prisutni su sve ispratili dobrim raspoloženjem.
Zabeležila: Ceca Ljubić
Fotografije. Branko Stanić
