Čivijaški duh u Šapcu nastavlja da živi i pod naprednjačkom vlašću pokazujući da je neuništiv. Samo što, kao i ovi virusi, mutira i ulazi u tamnu, morbidnu, stranu humora.
A kako to izgleda najbolje se moglo videti na otvaranju izložbe slika Ljube Popovića koja je, kažu, prvi put (u istoriji) iz Valjeva premeštena u neki drugi grad. Da i drugi građani Srbije mogu „uživo“ da vide svu umetničku raskoš ovog vrsnog slikara.
Ali, nije se, te večeri, samo ta izložba dogodila prvi put u istoriji galerije Narodnog muzeja u Šapcu. Naime, uz prisustvo gradonačelnika Šapca, gradonačelnika Valjeva i mnogih drugih „javnih“ (novokomponovanih) ličnosti, manje iz kulture a više iz politike, obznaniše da je umro jedan veliki i poznati šabački slikar. I održaše mu minut ćutanja. U slavu i sećanje.
I, možda, ne bi to ni privuklo toliku pažnju, jer većina njih koji su se tu našli i nisu znali kako izgleda i ko je taj slikar, da se on, Slikar, kažu, pred kraj izložbe nije pojavio. Glavom i bradom.
Scena koja u „zapećak“ baca i Nušića i Dušana Kovačevića.
Naravno, ovde se postavlja i pitanje da li će, posle ovako neumesnog čina, bar jedan gradonačelnik ponuditi ostavku kao i direktorka Muzeja u čijim se prostorijama ova sramota desila. Onako, iz „moralnih“ razloga.
A „nesrećnom“ slikaru ostaje jedino da, kad sretne nekog prijatelja ili poznanika na ulici, pita: „Jesi li čuo da sam umro?
Dakle, kao što rekoh, Čivijada nastavlja da živi…
Ivan Kovačević
