Šapčanka na pozornicama Narodnog pozorišta, Madlenianuma i Zvezdara teatra
Životni put Minu Gligorić oduvek je vodio ka umetnosti, a još u osnovnoj školi se smatralo da će biti poznata pevačica ili glumica i da je pozornica mesto kojim ona najbolje vlada. Pevala je u horu, glumila u “Veselom majmunčetu”, a onda je počela da svira gitaru, komponuje, zbog čega je upisala i Muzičku školu. Mina je završila Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu i danas je operska pevačica koja scenama Narodnog pozorištu, Madlenianuma i Zvezdara teatra daje novu, nesvakidašnju energiju. Kako je godina za nama uticala i na umetnike, Mina je osnovala školicu pevanja koju danas pohađaju kako deca, tako i profesionalni pevači i pevačice i glumci i glumice.
Kako bi opisala svoj put od glumice u “Veselom majmunčetu” do operske pevačice na velikim scenama?
Moj put oduvek je vodio ka umetnosti, s tim što sam zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu u „Veselom majmunčetu“ i predstavama na sceni Šabačkog pozorišta verovala da će moj poziv biti gluma. Tokom adolescentskog perioda, razvilo se i veće interesovanje za muziku, s tim što sam i pre toga komponovala, pisala, svirala gitaru. Čuvši za Odsek solo pevanja u Muzičkoj školi, rešila sam da školujem glas, želeći da znam koji su to tačno mehanizmi koji učestvuju u stvaranju zvuka. Kao neko ko je perfekcionista i istrajan, upisala sam i srednju muzičku školu, uspešno je završila i upravo me je ta kompleksnost umetničkog izraza koji se vezuje za klasičnu muziku i operu inspirisala da se razvijam kao umetnik. Beskrajno sam zahvalna mojoj profesorki Katarini Jovanović, koja me je primila u svoju klasu na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koja me je oblikovala kao umetnika i pripremila za sve poteškoće koji život jednog umetnika ima. Zahvaljujući njoj sam hrabrija, stabilnija, slobodnija u svom umetničkom izrazu. S obzirom da je opera muzičko – scensko delo, spoj glume i pevanja, ponovo sam se vratila pozorištu, onome što je i bio moj san. Trenutno sam angažovana u Narodnom pozorištu, Madlenianumu i Zvezdara teatru, gde imam i dramsku ulogu, bez pevanja, i priliku da budem pored sjajnih kolega Mime Karadžića, Marka Gvera, Filipa Hajdukovića…
Koje uloge bi izdvojila kao najznačajnije koje si do sada igrala?
Imala sam velike sreće da sam ubrzo nakon studija stupila na scenu Narodnog pozorišta kao član Operskog studija, a ujedno pevajući i manje uloge u pozorištu Madlenianum. Najznačajniji projekat za moju karijeru bila je opera “Koštana” gde sam premijerno, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta nakon 60 godina od poslednjeg izvođenja interpretirala ulogu Koštane, svesna činjenice da je kompleksno muzičko tkivo Petra Konjovića veliki zadatak za mladog pevača. Reditelj Jug Radivojević i dirigent Ana Zorana Brajović su bili moja podrška, ali i divne kolege iz pozorišta. Ta uloga mi je donela i nagradu za najboljeg mladog izvođača, a u toj 2019. godini sam otpevala 7 solističkih, glavnih uloga. U poslednjih godinu dana, angažovana sam i u mjuziklima u pozorištu Madlenianum, poslednji projekat bio je brodvejski mjuzikl „Poslednjih pet godina“, koji je bio nešto drugačije za mene, zbog poništavanja „operske tehnike“ i prilagođavanja novom zvuku, bližem pop muzici. Međutim, s obzirom da sam se ja dugo bavila i pop muzikom, zaista sam uživala.
Naravno da mi je trebalo vremena da se suočim sa novim načinom funkcionisanja, ali i reagujem racionalno. Posvetila sam se čitanju nekih novih uloga, učenju jezika – turski i italijanski, kuvanju. Ubrzo nakon toga, s obzirom da nisam imala nikakve prihode, napravila sam instagram stranicu @mina.voicegym.
Stranica je napravljena tokom vanrednog stanja i iz želje da se ponovo vratim pedagogiji (dve godine sam radila u Muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ u Zemunu), ali i da imam prihode, s obzirom da su honorarni umetnici zaista bili među ugroženima. Pored edukativnog sadržaja, zakazivali su se i onlajn časovi, a sve više sam se usmeravala ka tehnici popularnog pevanja, s obzirom da ona na tako studioznom nivou nije zastupljena na ovim prostorima. Upravo je moje školovanje na Muzičkoj akademiji doprinelo da sve te stručne termine razumem, angažovala sam i fonijatre koji su mi pomogli u domenu anatomije, a sve to sam oblikovala u jedan zanimljiv sadržaj, da svakome bude jasno, da čas bude zanimljiv. Časovi obuhvataju vežbe disanja kao osnovu instrumenta, rad na registrima glasa, uopšte vokalnoj tehnici gde cilj nisu samo pesme koje se pevaju, već zaista osvešćivanje instrumenta. Ne smemo zaboraviti da tehnika treba da bude u službi umetnosti. Takođe, za cilj ima i da oblikuje svest novih generacija pevača o važnosti vokalnog treninga i da konačno na ovim prostorima imamo tim pevača koji su poput sportista, disciplinovani, posvećeni i odgovorni prema svom daru!
Radim i sa profesionalcima, ali i sa ljudima kojima su časovi jedna vrsta terapije, baš na tom putu do pronalaska slobode. Srećna sam što su i devojke poput Sare Jo i Zoi istrajne u nameri da još više napreduju, i zaista sam ponosna na njih, jer su neko ko je aktivan na muzičkoj sceni, a žele da uče i odvajaju vreme za časove. Zadovoljstvo je da radim i sa glumcima, jer se sve više traži pevanje, kako u filmovima tako i u predstavama. Osoba koja je i meni ulepšala život, jer je divna, skromna, vredna, je i naša glumica Branka Katić, kojoj držim časove pevanja zbog nove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu „Tiho teče Misisipi“. Svi koji su zainteresovani mogu da se jave preko instagram stranice @mina.voicegym.
Primećujem jednu površnost u svakom segmentu života. Tako je i u pevanju. Mnogima je to izvor prihoda (u nekim drugim vrstama muzike), ali mi nije jasno zašto se onda instrumentu ne posvećuje. Tokom studija, nisam želela nijednu svirku, nisam imala priliku ni za predstave, ali sam svakodnevno radila na sebi, diskutujući sa profesorkom o zvučnim bojama koje jedna pesma ili arija treba da da, prolazila sam kroz različite krize sa svojim glasom, ali sam znala da je to jedini ispravan put i da sada mogu da budem kvalitetan izvođač zahvaljujući velikom radu i posvećenosti. Savet mladima je da čime god se bavili, budu istrajni, temeljni, studiozni, radoznali, jer to nije samo put do uspeha, već i do njihovog ličnog razvoja. Umetnost neka otkrije bolju verziju vas samih, idite u pozorište, pročitajte knjigu, jer je to put do smisla i slobode.
Isidora Kovačević
Naslovna fotografija: Mina kao Koštana – foto Željko Jovanović