U svinjogojstvu sam se pronašla
Bavljenje svinjogojstvom nije neuobičajeno zanimanje u Srbiji, ali tako zvuči kada kažemo da taj posao radi žena. Millana Brajić ruši predrasude na ovu temu i pokazuje da se posvećenošću i voljom probijaju barijere i brišu razlike među polovima. I tako već 15 godina unazad…
– Posle smti oca nastavila sam taj posao i u njemu se potpuno pronašla. Moji su se ranije bavili krupnom stokom, a imali smo i voćnjak. Od detinjstva sam okružena time i bila sam već upućena u to šta me čeka, tako da nije bilo dileme da li da nastavim porodičnu tradiciju. Imam 40 krmača praščara, oko 180 tovnih svinja u turnusu, ostalo su prasad- priča Milana za „Podrinske“.
Ona sa šesnaestogodišnjom ćerkom i majkom živi na porodičnom imanju. Svaki dan je novi izazov sa kojim se suočava sa puno entuzijazma, uvek spremna da nauči nešto novo i da se dalje usavršava, kako bi njen rad bio što produktivniji.
– Mi poljoprivredni proizvođači smo možda najupornija kategorija, ne znam već kako bih nas drugačije nazvala. I kad nam je lepo i kad nam je teško, ne odustajemo i borimo se. Mnogo toga se promenilo u odnosu na vreme od pre 10- 15 godina, ima dosta virusa, cene variraju, nemamo neku podršku ni od države, pa ni od opštine. Uvek smo negde tu da pokrivamo sve, ali smo naučili da se borimo. To je naša priča, nadamo se da ćemo istrajati u tome i da će se rad ceniti bar kad naša deca dođu da rade taj posao – iskrena je Milana i dodaje da je svima jasno da su sela opustela, ali i da njoj nije jasno zašto je tako.
Vrlo je privržena svom ognjištu i ne vidi razlog zbog kojeg ne bi ulagala u svoje, umesto da radi za drugoga.
– Mislim da je opet lepše živeti na selu, biti svoj gazda, nego raditi za nekog. Mi imamo sezonske radnike koji nam obrađuju zemlju, čiste objekte itd. Što se tiče farme životinja, to je živa proizvodnja i tu ne može da radi niko drugi osim mene i majke – kaže Milana, koja je od detinjstva u poljoprivredi i studirala je stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu.
„Zanat“ je učila od oca i ljudi dobre volje.
– Svi stariji ljudi oko mene su mi pomogli, počev od čika Pere Lončara koji me doveo u Direkciju za poljoprivredu, a tu su i čika Radovan Baćanović, čika Ivan Mirković… dosta ljudi od kojih sam „krala“ zanat i zahvaljujući kojima trajem… Mi poljoprivrednici imamo probleme, uvek smo nešto „na mišiće“, niska je cena, sirovine su mnogo skupe… Nemamo dovoljno naše zemlje, mašine su nam u prilično lošem stanju… Uvek je to neka borba, nije samo zadovoljstvo. U suštini, i u državi je sve tako, a nama ne preostaje ništa drugo nego da se borimo- ističe ona i dodaje da je problem i u pogrešnom sistemu vrednosti, te da mladi nisu dovoljno naučeni i učeni da treba da rade i da se trude i da je to jedini način da prihoduju i svom životu daju smisao.
– Ne znam šta će moja ćerka raditi, mada bih iskreno volela da ostane na selu. Ranije su decu učili „uči da ne radiš ništa“, ali ja baš mislim da deca treba da rade da bi bila raspoloženija, vedrija, da bi mogla sebi da priušte pristojan život, a tako i mi poljoprivredni proizvođači. Nismo mi valjda neka niža kategorija – kaže kroz smeh.
Štitar je malo mačvansko selo, ali Milana kaže da meštani imaju sve što im je potrebno: ambulantu, školu, crkvu i poštu, te da se svi zajedno trude da selo izgleda lepo, da deca žive zdravo i u skladu s tim organizuju različite aktivnosti, a imaju i folkornu skciju koja ih okuplja. Ona se trudi da doprinese lokalnoj zajednici koliko joj vreme dozvoli, jer se radno vreme u njenom poslu ne meri.
– Kad su prašenja u toku, onda dežuram, jer je kategorija prasadi do odlučka i po odlučku dve nedelje najosetljivija. Posle toga je sve lakše. Naravno, vizita se izvrši ujutru i po podne. Sama sebi usklađujem vreme, moram da osmislim proizvodnju, prodaju, naplatu i tako u krug – priča Milana, koja je na prijemu za poljoprivrednike koji je Direkcija za poljoprivredu prošlog četvrtka organizovala u prostorijama Centra za stručno usavršavanje na Letnjikovcu, dobila zahvalnicu kao priznanje za posvećen rad.
– Prijatno sam iznenađena priznanjem i zahvalna sam svima na podršci. Ipak smo mi žene malobrojne u ovom poslu. Obradovali su me, hvala im na podršci sve ove godine i tome što nas nisu zaboravili – zaključuje Milana.
- Dimitrijević
PROJEKAT OSTVAREN UZ PODRŠKU MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE
