Predavanja
Teško je reći šta je sve profesionalna obaveza jednog dobrog profesora. Po nekima, dovoljno je da svoje đake valjano nauči predmet koji predaje. Ali ova odrednica je veoma složena i teška za tumačenje. Sledi dodatno uputstvo – ono što je predviđeno planom i programom. To je, naravno, neizvodljivo, planovi i programi su preobimni i često sadrže mnogo toga nepotrebnog. A i to nepotrebno je relativna kategorija. Ostaje na profesoru da sam odluči šta su to fundamentalna znanja, a šta suvišno, pa i nepotrebno. Sa velikim rizikom da se ne složi sa nekim od svojih kolega, učenicima i njihovim roditeljima. Ako ispredaje sve, i to od učenika traži, previše je; ako se odluči za najbitniji i najlepši deo programa, eto mu nadzornika, sa prigovorom da nije u potpunosti realizovao predviđeni i propisani plan i program. Čini se da je problem nemoguće rešiti tako da svi budu zadovoljni.
Takođe treba imati u vidu da ponekad učenik ide u školu ne po svojoj želji, no po želji roditelja. Tada kvalitet predavanja nije od presudnog značaja. Potpuno je svejedno da li se profesor maksimalno trudi ili samo daje svoj minimum.
Ocenjivanje
Sledi ocenjivanje, koje bi trebalo da je nepristrasno i objektivno. Tek tu smo u velikom problemu. U istoj školi, jedne godine učenik iz nekog predmeta kod jednog profesora ima peticu, a sledeće godine, kod kolege, četvorku ili trojku. A učenik se trudi i radi isto, možda i više. Kome verovati, kome dati za pravo?! Takođe, isti profesor menja svoj kriterijum , iz odeljenja u odeljenje, iz godine u godinu. On to neće nikada priznati ni sebi ni drugima, ali tu su đaci, koji često o tome govore i svedoče. Dešava se i da učenik, saznavši za neku nepovoljnu porodičnu vest, na pismenoj proveri preda praznu vežbanku. Kako biste ga vi ocenili?
Moje rešenje je bilo da rad ne ocenim i učeniku dam novu priliku da radi pismenu proveru. Verovao sam da je rečenica kako mu se desilo nešto što ga dekoncentriše, iskrena. Sa učenicima sam uvek razgovarao iskreno, što mi je davalo za pravo da to i od njih očekujem. Prema onome od koga očekujemo iskrenost moramo prvo mi biti iskreni.
Roditeljstvo
Najteži deo je svakako vaspitni i roditeljski. Svojim učenicima u nekim prilikama postajemo još jedan roditelj. Koji može ili mora priteći u pomoć. Ko zna u kakvom haosu odrasta neki vaš učenik, ne očekujući ili očekujući baš vaš savet i vašu pomoć. Ovde ne želim da navodim u kakvim sam sve paradoksalnim situacijama bio, kada i kako sam bio zamoljen da nekako pomognem. Ali verujte da mi nije bilo lako. Često sam osećao potrebu da pomognem učenicima i kada to od mene nije očekivano i traženo. Ponekad roditelji svojoj deci daju potpuno pogrešne savete i uvode ih u život pogrešnim putevima. A vi ste, sticajem okolnosti, svedok takvog dešavanja. Kad naknadno malo bolje razmislite, učini vam se da ste možda mogli reagovati i drugačije. Ponekad se uplašim, razmišljajući o tome da li sam uopšte i smeo i trebao da kažem ili učinim bilo šta. Kako znam da li je to što sam rekao ili učinio bilo ispravno? A opet, ćutanje i nečinjenje, delovalo mi je kukavički. Kada bih se, posle mnogo godina sreo sa svojim bivšim učenicima, govorili su mi kako sam ih mudro, ispravno i roditeljski savetovao. Duže su to zapamtili i više vrednovali od korektno naučene matematike.
Teši me i davno izgovorena rečenica, rekao bih mudrost, mog školskog druga, koja glasi otprilike ovako:
“Kad malo bolje razmislim, vidim da nikada nisam malo bolje razmislio.”
Ova rečenica prati naše živote na najiskreniji način i ne preostaje nam ništa drugo no da se sa njom pomirimo i saživimo. Hrabri profesore da pokušaju pomoći svojim učenicima da postanu školovani i dobri ljudi i kada je to najteže.