LIČNI STAV – ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
U Šapcu je juče ponovo otvorena rana za koju mnogi tvrde da nikad neće biti ni zalečena. Performans „Ćacilend“, u organizaciji Zbora građana Šapca, trebalo je da bude svojevrsni omaž hrabrosti ljudi koji su se, pre četiri godine na šabačkom mostu, suprotstavili mnogo jačoj sili od sebe, goloruki građani protiv organizovanih batinaša i mehanizacije. Trebalo je, ali je ostalo pitanje: kome je zapravo bio upućen taj omaž, i da li je forma nadjačala suštinu?
Podsećanje na događaje sa mosta još uvek izaziva nelagodu. Tadašnje scene, u kojima se mehanizacija pokrenula prema okupljenim građanima, koji su protestovali protiv rudnika litijuma u Jadru, sa sve „batinašima“ zaklonjenim fantomkama i kapuljačama ali sa čekićima i motkama u ruci, kojima su rukovodili visoki gradski funkcioneri, članovi Srpske napredne stranke, urezale su se u kolektivno pamćenje Šapca.
Neki su tada platili visoku cenu. Jedna majka je svojim telom štitila dete i verujem da će tu golgotu pamtiti celog života. Neki traktori su polupani. Neki ljudi su povređeni. Pred mojim nogama, dok sam obavljao svoj posao, dešavalo se nešto što je ličilo i moglo da postane masakr.
Jedan hrabri čovek, onaj koji je zaustavio bager, Dragan Milovanović Crni, „priznao je krivicu“, jer je sprečio krvoroliće, i napustio zemlju. Načelnik lokalne policije, Zoran Jevđenić, suočio se sa poternicom, smenom i odlaskom iz grada. Mlada novinarka, koja je imala hrabrosti da imenuje i obelodani aktere nasilja, takođe je morala da napusti Šabac jer je i za njom, kao i za jednim šabačkim advokatom ali i maloletnikom, raspisana poternica. Poternice su se nizale, a tišina institucija postajala sve glasnija.
Iako želim da verujem da je Zbor građana imao dobru nameru i da je juče pokušao da sve to stavi pod „reflektor“ ostao je gorak ukus beznađa i sramote koja se rečima opisati ne može.
Mali broj prisutnih, među kojima su bili i neki opozicioni „lideri“, koji su tu, po običaju, došli slikanja radi, pokazali su da je Zbor građana izgubio smisao i svrhu postojanja i da ga treba „ukinuti“. A da će mu takva sudbina i biti moglo se pretpostaviti već posle Drugog održanog zbora kada su pripadnici lokalnih, takozvanih, „opozicionih“ stranaka jasno stavili do znanja da će oni „komandovati“ zborovima. I, nije problem u tome što su u šabačko zborovanje ušli, kao „trojanski konji“, i pripadnici političkih stranaka jer i oni su, i takvi kakvi jesu, građani ovog grada i imaju pravo da u radu zbora učestvuju ali je problem što su u rad zborova uneli sve nakaradnosti političkih partija kojima pripadaju. Svoje navike, netoleranciju, neslogu i „mržnju“ prema onima koji drugačije misle kao i lične interese…
Posle tog „drugog“ zbora održano je još jedanaest „zborovanja“ koji, sa nekim „nagoveštajima“, ne služe na čast gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka. Jer, svi oni ličili su kao jaje jajetu a najveći problem o kojem se na njima diskutovalo (svađalo) bio je ko će biti „Admin“ i ko će voditi stranicu Zbora koja ima oko 300 članova i na kojoj, uglavno, ništa lepo nema da se vidi i pročita.
Sve to izazivalo je nezadovoljstvo velikog dela sugrađana pa je potpuno očekivano što se broj prisutnih građana sveo, od početnih više od hiljadu, do jedva pedesetak. Od kojih su tu neki koji još uvek veruju do onih koji se nadaju. Ali većina je po „zadatku“ da ovim koji veruju i onim koji se nadaju ubiju svaku želju da tu više budu.
Zanimljivo je i to da su zborovi nastali na poziv studenata, iako su oni definisani zakonom, ali i to da se na tim skupovima vodi velika bitka koja treba da pokaže ko je od skoro tridesetak lokalnih političkih organizacija, onih koji glumataju opoziciju, najviše za studente. Pa se na zborovima neprestalno čuje: „studenti ovo, studenti ono, studenti misle, studenti su rekli…“ kako bi se stekao utisak da iza šabačkih zborova stoje studenti. A očito je da nije tako.
Zato je krajnje vreme da i studenti mirno, staloženo i razumno analiziraju rad šabačkog Zbora i vide šta im je dalje činiti. Jer ovo i ovako je bez smisla i ne vodi nikuda a potpuno je jasno ko od toga ima koristi ali i da će studenti imati štetu. Mnogi građani su očekivali masovnost, zajedništvo i glas koji odjekuje dalje od jedne gradske ulice, raskrsnice. Umesto toga, dobili su performanse koje oni, koji u njima učestvuju, vide i predstavljaju kao hrabar čin a drugi kao neubedljivu predstavu za mali krug istomišljenika. Pa se postavlja pitanje da li šabači zbor, ovakav kakav je, treba i dalje da postoji ili ga treba ostaviti da služi maloj grupi ljudi za ličnu zabavu ali na štetu grada i ostalog dela građana.
Znam da će sad neki od njih početi da se hvališu sa tim šta su oni za maturante i studente u Šapcu učinili. I to je u redu. I hvala im na tome. Ali to je isto kao kad se neki fudbaler hvali kako na svakoj utakmici predribla celu protivničku odbranu. Ali ne postigne gol. A na kraju samo se rezultati pamte a rezultati šabačkog zborovanja su skromni. I neuverljivi.
Sramota
I, da se vratim na početak ovog teksta. Neću da „mračim“ ali mene je juče bilo sramota zbog svega onoga što sam tamo video ali i što sam na tom događaju prisustvovao. Ne znam kojoj „mudroj glavi“ je palo na pamet da obeležavanje godišnjice jednog tužnog i tragičnog događaja u istoriji grada poistoveti sa komedijom i obesmisli ga „Ćacilendom“ u pešačkoj zoni kao da je u pitanju „Čivijada“ a ne sećanje na zločin lokalne vlasti koji je uništio živote nekoliko ljudi, njihovih porodica ali i medija koji je preneo istinu.
Pokušaj da nađem opravdanje za nešto što smatram da je bila sramota pokušao sam da pronađem u sebi u tome što je, možda, problem u tome što su rane još sveže, a očekivanja velika. U tome što sam se, možda, umorio od četiri godine nepravde, i što sam želeo da se dogodi nešto što će uzdrmati grad, probuditi njegovu uspavanu savest. Možda sam neopravdano očekivao da će se makar simbolično vratiti dostojanstvo onima koji su morali da odu, onima koji su progonjeni jer nisu ćutali.
Ipak, jedno ostaje nesporno: sećanje je poput žive rane, boli kada ga takneš, ali gubiš deo sebe ako ga ignorišeš. Šabac se juče makar usudio da ga dotakne. Koliko god da je to bilo sramotno, skromno, neujednačeno ili nedovoljno za neke, u vremenu u kojem se zaborav sistematski neguje, svaki pokušaj da se istina održi na površini ima svoju težinu.
Iako ovo i nije bilo obeležavanje godišnjice kakvoj su se mnogi, pa i ja sam, nadali hoću da verujem da borba za pristojnost i dalje traje. I da se glasovi proteranih, ućutkanih i obesmišljenih još čuju makar u sećanju onih koji nisu spremni da se pomire sa zaboravom.
