Načelnik policije koji je uzdrmao režim
Ubistvo u elitnom restoranu na Senjaku i dva dana ćutanja o tome više nego ikad su uzdrmale režim Aleksandra Vučića. Ne može se sakriti umešanost načelnika beogradske policije Veselina Milića u tome, inače trećerangiranog u hijerarhiji, nekadašanjeg savetnika u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala tog istog premijera i kasnije predsednika države. Simptomatičan je izostanak bilo kakvog oglašavanja najnadležnijeg za ovaj slučaj, ministra policije Ivice Dačića, a o svemu, kao i uvek dozirano izvestio je nenadležan – predsednik države, u poltronskom sadejstvu direktora policije Dragana Vasiljevića.
U nekim normalnim državama sledile bi barem ostavke i ministra i direktora plicije, jer za ovo delo nema odbrane, i da nisu znali, a dužni su da znaju, i barem nekakva moralna odgovornost. To povlači i odgovnost ostalih službi, pa kako to da se ne zna da je taj isti Milić kupio stana od 200 kvadrata, vrednim više od milion evra, a sa platom od oko 1.500 evra, ili koja je njegova uloga u zataškavanju rušenja u Savamali koje je bilo početak rušenje države i ustavnog poretka.
On je bio načelnik i u vreme kda je stradao Vladimir Cvijan, sa nekom pričom o samoupatpanju u Savi, a godinam se o tome ništa nije znalo. A ovo je samo vrh ledenog brega šta se to sve dešava sa čuvarima zakona i građana. Zar nije bilo očevidno to kod bivše sekretarke MUP, Dijane Hrkalović, koja je kontaminirala dokaze protiv Veljka Belivuka za „ubistvo na šinama“ u Bogradu, a zbog čega je proganjan časni inspektor Dejan Jović koji je to dokazao, i najposle stradao od progona svojih šefova.
Kako to da narko bos Darko Šarić neometano vodi poslove iz najzatvorenijeg zatvora, ili kako se olako prešlo preko osuda bivših načelnika novosadske policije umešanih u kriminal. Tu su i bivši ministri policije Nebojša Stefanović čiji je otac bio umešan u trgovinu oružjem iz Krušika a opet, posle svega, lagodno i luksuzno živi, ili Aleksandar Vulin sa pomalo smešnom ali duboko ozbiljnom pričom o „tetki iz Kanade“ ili kako to olako prođe da je na njega reagvao pas dresiran za otrkivanje narkotika.
„Jovanjica“ je posebna priča, gde su mnogi umešani, pored ministra Gašića koji je to amortizovao, ali i strukture iz BIE i VBA. Smešno zvuči najava predsednika o novom zakonu koji zabranjuje da policajci čuvaju kriminalce i tajkune, a opet, na primer, žandarmerija čuva Milana Radoičića, koji je priznao da je organizovao napad u Banjskoj gde je četvoro ljudi izgubilo život. Naravno, nedostupan je i za kosovsko pravosuđe gde se vodi slučaj ubistva Olivera Ivanovića.
Mogu se povući i neke paralele za one davne devedesete godine, kada je, na primer, zemunski klan itekako bio umešan u organizovani kriminal. Kako to da je šef klana Dušan Spasojević igrao šah sa Vojislavom Šešeljem, i odavao državničke tajne kao „laufer“, pa onda kako to da komandir JSO Milorad Ulemek – Legija nosi novac za otkup Miroslava Miškovića ili da bude tesno povezan sa ubistvom premijera Zorana Đinđića.
Bilo je to vreme surovih obračuna bandi za prevlast, a sem jednog „delatanika“ niko nije preživeo iz onog filma „vidimo se u čitulji“. A ubijeni su mnogi, general policije Boško Buha, zamenik ministra policije Radovan Stojičić Badža, ministar odbrane Pavle Bulatović, direktor JAT- a Živorad Petrović, kao i Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde…
Tada je Milošević ipak držao konce, ali i naredio ubistvo Ivana Stambolića, a njegova supruga Mirjana ubistvo Slavka Ćuruvije, tu je i četvorostruko ubistvo članova SPO na Ibarskoj magistrali… Ali taj kriminal nije toliko izlivao na ulice da preti građanima. Ovoga puta, izgleda, kriminal se polako oteo iz ruku režima, naravno jer su se mnogi enormno obogatili, porasli im apetiti, i ostaje veliko pitanje kako sprečiti da se sve to ne pretvori u veliki obračun bandi.
Pokazalo se da policija nije kadra da to drži u nekim granicama, jer je već na stotinu i više nerazjašnjenih ubistava u kriminogenim sredinama, a s druge strane izgubila je poverenje građana svrstavanjem na stranu režima protiv studenata i tih istih građana, kršeći zakone i pravila postupanja. Ni policija, ni tužilaštvo, ni sudstvo u Srbiji, pokazalo se, nisu dorsli svome zadatku, a posledice mogu biti itekako pogubne. Neki kažu da toga nema ni u Eskobarovoj Boliviji, Meksiko je već druga priča, a ovo je, ipak, Evropa.
Dragan Eraković
