Rijaliti Srbija
Evo, ničim izazvanih, nekih, pa recimo, odgovora zašto stvari, okreni-obrni, pre ili kasnije, u našoj deželi krenu naopako i koji su sve razlozi za takvu „mapu puta“:
Ako izgleda lako, frka je. Ako se čini da je frka onda je sasvim nemoguće. Pa da, na primer, najnovije rešenje (razrešenje) tzv. kosovskog čvora izgleda baš lako i zato, između ostalog, taj problemčić nije rešen evo tek dvesta godinica a u poslednjih deset od kada je na vlasti u Srbiji Onaj koji se lažno predstavlja kao predsednik svih građana čini se da je baš baš frka i naravno da je ta situacija i dalje nerešiva a svi sporazumi u vezi toga i usmeni i pismeni su kao one pilule za lilule – ne pomažu ali zato dugoročno škode zdravlju. I kao i obično naš Predsednik koji ništa nije potpisao ali je kao bela lala prihvatio francusko-nemački-evropski plan mrsomudi po televizijama sa nacionalnom frekvencijom o svojoj hrabrosti, čojstvu i junaštvu, crta grafikone o srpskom ekonomskom čudu dok u međuvremenu dobija nezvaničnu ali, verovatno, tačnu novu funkciju: kralj Aca Srbin bez zemlje. A vi sad razmislite zašto.
Negativna očekivanja daju negativne rezultate. Pozitivna očekivanja daju negativne rezultate. E, to je zemlja Srbija gde njeni građani i građani, podanici Jednog i Jedinog, misle i očekuju skoro uvek sve najgore a onda se čude što su stvari krenule baš u tom pravcu. Ali, u našem Apsurdistanu čak i kada se, retko ali dešava se, nadamo dobrom i radimo u tom smislu opet ispadne loše. Takve smo lude sreće, šta li. Zapala nas je sudbina kleta da kako god da se okrenemo (namestimo) mi najebemo.
Ne veruj u čuda – računaj na njih. U ljudskoj prirodi je da rado veruje u one pojave koje nemaju veze sa realnošću, onostrane i nepojmljive, jer tako je, valjda, lakše izgurati dan. Mi u Srbiji smo otišli i korak dalje – mi računamo da će se nekim čudom sve ovo u čemu živimo (životarimo) i što sanjamo a šta nam se događa rešiti samo od sebe, tek tako, ili da će neki naš ovdašnji Čarobnjak iz Oza (trenutno tu ulogu maestralno igra AV) mahnuti-abrakadabra čarobnim štapićem i učiniti da u trenu ovde zavlada vladavina prava, poštovanje zakona, sloboda medija, demokratija, pošteni izbori i uopšte jedan bolji život ali izistinski a kako je to moguće, e jebi ga, nije važno. Ono što jeste važno je da ovde većina naroda misli i očekuje da ima i uživa u svemu onome kao u razvijenom, bogatom i stvarno naprednom belom svetu ali da sami ne učine gotovo nikakav napor da se to i desi. Mnogo je lakše očekivati i računati na neko čudo ili neko mudo koje se pojavljuje iznenada i rešava stvar.
Ne brini jesi li bogat ili nisi sve dok živiš dobro i imaš sve što poželiš. Ovu mudru sentencu kao da je smislio poglavica Mali Vuk dok njegovo pleme „snom mrtvijem spava“. On-čovek a vuk, obnaša sve javne ( a uskoro će da ide i po kućama) funkcije u državi i društvu, igra sve, i muške i ženske, uloge u tom tragičnom igrokazu kojem, na žalost, prisustvujemo sada i ovde, pa je tako prodavac oružja i mirotvorac, kaobajagi državnik i trbuhozborac, uz to je i neuspeli huligan sa tribina i uspešan trgovac ljudskim dušama, diler magle i muda za bubrege, izdajnik i heroj, ljubitelj vina i Instagrama i mnogo čega drugog što Ustav Republike Srbije ne propisuje za funkciju predsednika. A da ima sve što poželi, ima itekako i tek će da ima. Kako to? Pa tako što fini i dobri momci loše prolaze u životu.
Ukupna količina zla u bilo kom sistemu je konstantna. Stoga je svako umanjenje u jednom smeru – na primer, smanjenje siromaštva ili nezaposlenosti – praćeno uvećanjem u drugom, npr. kriminala ili zagađenosti. Mi u Srbiji smo svedoci da je ovakva formulacija stanja stvari živa istina. Prema zvaničnim statističkim podacima i svakodnevnim obraćanjima našeg, ‘ajmo reći, Predsednika ovde teku med i mleko, živi se u „zlatnom dobu“, gotovo da je iskorenjeno siromaštvo (tek nekih bednih 45% stanovništva je na toj granici) a nezaposlenost skoro da i ne postoji pa čak i uvozimo radnu snagu iz celog sveta (uskoro i sa drugih planeta) ali zato kriminal ne da cveta već je srastao sa državnim strukturama poput bršljana, uvezan je kao creva pa se više ne zna gde počinje kriminal a gde se završava država a o zagađenosti vazduha, zemlje i vode ne vredi ni trošiti reči – tu smo u samom svetskom vrhu (a tek kad krenemo da rudarimo litijum gde će nam biti kraj). Kraj?
Ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako. Mi, stanovnici države (hm, države) Srbije na brdovitom Balkanu pravi smo majstori u potvrđivanju tačnosti ove i ovakve tvrdnje pa smo čak i nadmašili osnovnu poentu jer kod nas i ono što ne može poći naopako, pođe naopako. Pa tako očas posla rasturimo jednu veliku državu (u kojoj su živeli svi Srbi, prc), gde je postojala jednakost pred zakonom, solidarnost i humanost i onda to zamenimo ovim sranjem od države koja ne zna ni svoje granice i gde vlada kao u džungli zakon jačeg, pokvarenjaci su uzjahali na vlast a onog najgoreg među nama izabrali smo za svog Predvodnika… I nikako nam nije jasno kako svi drugi oko nas bolje prolaze u svetu koji se neprestano, i sve brže, menja i pored svega na bolje a samo mi tavorimo u svojoj ludosti i gluposti zbog svojih loših izbora („kada uđete u pogrešan voz, sve stanice usput su pogrešne“). Nama je zlo i naopako prirodno stanje stvari. Ali, da umemo da se zezamo to je fakat. To nam baš ide od ruke, tako smo i zeznuli sve što smo mogli kroz istoriju a evo to radimo i danas. A zašto? Zato jer je samo zezanje prava stvar. Sve ostalo je zezanje.
Piše: Dragan Karalazić