Postoje trenuci u životu čitaoca fantastike kada se kosmos konačno poravna. Kada prevod koji si čekao godinama stigne. Kada je knjiga opširna, teška i miriše na konačnost. Kada se zove Sakati bog. I kada, slučajno baš tada, kao neka vrsta performativnog komentara stvarnosti, nestane struje.
Napolju je, mislim, idilična snežna noć. Ona vrsta tišine koju možeš da čuješ. Kiša pada kao da je neko prigušio zvuk sveta. Unutra, pored knjige, bavarsko pivo, hladno i pošteno, onako kako Nemci zamišljaju red u univerzumu. Na stolu — knjiga koja govori o raspadu carstava, slomljenim bogovima i sistemima koji više ne drže.
I nigde — svetla. Elektroenergetski sistem je odlučio da uzme pauzu. Možda da čita. Možda da razmisli o sebi.
Posebnu čar ovoj situaciji daje činjenica da sam skoro radio anketu o mogućnosti sajber napada na elektromrežu Srbije. Teorijska stvar, rekli bi. Akademska. Malo futuristička. A onda — klik. Mrak. Tišina. I odjednom ta anketa dobija ukus stvarnosti, negde između hmelja i apokalipse.
Sedim tako, sa Sakatim bogom u rukama, i ne mogu da se otmem utisku da je Stiven Erikson negde u Kanadi klimnuo glavom. Jer Malaška knjiga palih nije serijal o magiji. To je serijal o sistemima. O njihovoj oholosti. O uverenju da su večni. O trenutku kada se ispostavi da nisu.
Bavarsko pivo, sa druge strane, ne pretenduje na večnost. Ono je tu da bude dobro u ovom trenutku. Da ne obećava ništa više od onoga što jeste. Za razliku od elektromreže, koja nam svakodnevno obećava stabilnost, pa se uvredi kad je podsetimo na tu reč.
Kiša nastavlja da pada. Telefon je na 17%. Knjiga je i dalje teška, stvarna i, gle čuda, prevedena. I shvatam da je ovo, u stvari, savršena čitalačka situacija: apokalipsa u malom, bogovi u padu, struja kao mit, a ja, sa pivom i knjigom, svedok jednog sistema koji se, makar na nekoliko sati, isključio sam od sebe.
Ako je ovo bio sajber napad, onda je bio stilski. Ako je bio kvar, onda je simboličan. U oba slučaja: Sakati bog je konačno stigao. Jer neke stvari, jednostavno, moraju da se čitaju u polumraku.
Jovica Radović
