Zapisi iz pomračenog grada: Priča o bezbrižnom detinjstvu i nakaradnoj starosti (2)
On je Dragan Crnjakov. Miran i povučen čovek. Sasvim običan. Verovatno ga srećete na ulici ili Gradskom bazenu na koji često odlazi. Ali vam, siguran sam, ne privlači pažnju.
Dobro ga znamo samo mi koji smo sa njim odrasli u ulici Vlade Jovanović. Drugi deo. Mada, i tada je, za razliku od većine nas dece, bio miran, ćutljiv i skroman. Nije se posebno isticao.
Ipak, verujem, svima nama, a bilo nas je baš mnogo dece, ostao je u lepom sećanju.
Dragan je tih šezdesetih godina prošlog veka (kako ovo filmski zvuči) pravio najveće i najbolje zmajeve u Šapcu. Od flis papira u boji, trske, kanapa i brašna pomešanog sa vodom, kao lepak. A tehniku pravljenja zmajeva doveo je do savršenstva. Sve je moralo da bude precizno odmereno, pravilno sastavljeno i dobro zalepljeno. Po tačno određenim proporcijama.
Zmaj je, u to vreme, jer nije baš bilo igračaka, bio prava atrakcija. Otimali smo se, za privilegiju, da nam Dragan dozvoli da sa njim, zmajem, kojga je on napravio protrčimo jedan krug kroz ulicu. Uz nesnosnu graju.
Jednog dana, Dragan je napravio najvećeg zmaja kojeg smo do tada videli. Imao je šetougaonu „glavu“ prečnika više od dva metra i rep od, preko, deset metara. I bio je šaren. Pravo umetničko delo!
Još pamtim sa kakvim smo ga ponosom nosili kroz ulicu, što nije bilo ni malo lako, da se ne pocepa, do „našeg Trkališta“ i da tamo pomognemo Draganu da ga podigne u nebo. Pamtim i muk i tišinu koja je zavladala velikom poljanom, na kojoj se igrao veliki broj dece, kad su nas ugledali.
Sve je u trenutku stalo.
Kada se zmaj vinuo u oblake zavladala je neopisiva radost svih nas, ZAJEDNO. A podigao se baš, baš visoko. Toliko visoko da ga je ceo grad video. I, ubrzo, na Trkalište je počeo da dolazi sve veći broj dece. Čudom da se čudi. Bilo je to pravo šareno i repato „čudovište“, koje je privlačilo pažnju. Kao kad, uz zvuke daira, zaigra Mečka Božana. Možda i više.
I, kao što je bio pravi majstor za pravljenje zmajeva tako je, Dragan, bio vešt i u upravljanju tom „skalamerijom“. Što nije bilo tako jednostavno. I tu veštinu je nesebično delio sa nama. Kad se od kanapa, za koji je zmaj bio privezan, stvori veliki „stomak“ valjalo je zatezati kanap. A kad se kanap počinjao zatezati moralo je popuštati…
Sve nas, koji smo hteli da naučimo kako se zmaj pravi, Dragan je nesebično učio. Bile su to prave „radionice“ a naš „Mentor“ nam je srtpljivo pokazivao tehniku pravljenja zmaja. Kako se povezuju tri identična štapa trske, kako se odmerava razmak između njih, kako se sve to povezuje kanapom, kako se lepi flis papir, kako se pravi rep…
Dragan je bio „doktor“ za zmajeve. Naravno ne kao ovi danas sa kupljenim diplomama i bez znanja. Ustvari bez ikakvog znanja koje bi moglo da se primeni u praksi.
Tako sam i ja sam, jednoga dana, napravio svog prvog zmaja. Crveno žutog. Nije bio veliki ali za moje dečačke oči izgledao je moćno. „Podigao“ sam ga u svom dvorištu koje je, kao i sva dvorišta u to vreme, bilo poveliko. U tišini.
Sećam se duvao je neki blagi vetrić koji je doprinosio da se moj zmaj lakše vine visoko u nebo. Kada je prevazišo visinu jablanova, nadam se da će se neko setiti tih visokih i divnih jablanova u „Ekonomskoj školi“, počela su kolena da mi podrhtavaju. Bilo ga je teško držati pod kontrolom. Baš sam se mučio. Činilo mi se, u jednom trenutku, da će i mene podići sa sobom… i odneti…
A onda, odjednom, vetar ga je zakačio na vrh jablana. Nije bilo pomoći. Očajnički sam ga vukao sve dok kanap nije pukao a zmaj ostao da se vijori na visokom drvetu.
Nema potreba da kažem kako su mi tada suze tekle. Same. K`o potoci.
– Nema veze, napravićeš dugog, začuo sam poznati, umirujući, Draganov glas iza leđa.
Okrenuo sam se i video skoro svu decu iz komšiluka. Svi su došli da vide kako puštam zmaja. A ja ih u magnovenju nisam ni primetio da su tu.
Tada nije bilo ni fotoaparata, sem u fotografskim radnjama, ni mobilnih telefona pa ovaj važan događaj u mom životu nije mogao da bude zabeležen.
Sem ovako, u sećanju!…
Sećanju na detnjstvo, drugarstvo, zmjeve i jablanove…
Ivan Kovačević
