U Mišarskoj galeriji: Oda Krstini Stanković, posveta svim Mačvankama
Predstavljen deseti roman Slobodana Lala Smiljanića, magistra pravnih nauka i poznatog šabačkog advokata. Uskoro novi – „Među šljivama“
Pozdrave dobrodošlice, u ime domaćina druženja, Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak „Mišar“, uputili su guslar i književnik Milutin Gvozdenović, odlomkom pesme Filipa Višnjića „Boj na Mišaru“, direktor Omladinskog pozorišta „Vožd“ Filip Rajković, pesmom „Mišar“ iz „Mišarskih elegija“ Krstivoja Ilića i Snežana Simić, prigodnim rečima o novom susretu sa uvaženim Slobodanom Smiljanićem, ovoga puta uz roman „Mačvanka“…
-Imam 77 godina, ušao sam u sedamdeset osmu, ušao sam u pedeset četvrtu godinu rada (još uvek u advokaturi)… Objavio sam, uz „Mačvanku“ deset romana. A, uskoro će – 15.maja najkasnije, iz štampe izaći nova knjiga – „Među šljivama“. To je izuzetna ljubavna priča i na neki način produžetak „Mačvanke“, a težište priče je jako blizu Mišara, u selu Korman „ – najavio je mr Slobodan Lale Smiljanić.
Na način kako je sve opisao autor, „Mačvanka“ je već našla put do čitalaca, a to joj je i „prorekao“ u recenziji Dejan Živanović, master istoričar… Podsetio je da je Mačva nekada podrazumevala mnogo širi geografski pojam, gde se sigurno ubrajao i Mišar, kao i da je Mačvanka (kako je i naziv romana) „aluzija na sve žene tog perioda, odnosno na sve ljude i događaje koji su obeležili čitav dvadeseti vek“. Ukazujući na dela Janka Veselinovića, Mihaila Sretenovića, Živorada Stepandića, Milorada Jevtića, i činjenicu da nema mnogo autora koji su pisali o Mačvi, događajima i ljudima iz ovog kraja, Živanović je rekao da se Slobodan Lale Smiljanić, čovek čiji su koreni iz Mačve, kroz ovaj roman, kao i neke prethodne, pre svega „Velikog protu“, „na najlepši način odužuje kraju iz kog je potekao, i iz kog su mu preci…“ Poruka je i da se „Mačvanka“ (kao i prethodni romani) čita sa izuzetnom lakoćom, što je karakteristika dobrih pisaca: „Preporuka je da se knjiga pročita, jer govori o ljudima i događajima iz naših krajeva, što podstiče zanimljivost, aktuelnost i romana i teme“… Stil, koji neguje Lale Smiljanić, radnju čini aktuelnom i prijemčivom…“
-Roman je pre svega porodični, a autor je uložio veliku hrabrost da određene priče iz svoje porodice iznese u javnost, što ga čini dodatno interesantnijim, i veže čitaoca. Roman je i društveni, društveno-politički, istorijski, jer prati ceo 20.vek. Kroz prizmu malih, običnih ljudi mogu se saznati informacije o Balkanskim, ali i Prvom i Drugom svetskom ratu, o društvenim kretanjima i talasanjima, svemu što su ta dešavanja donosila na mikro planu… Neobična stvar u srpskoj književnosti je što je radnja romana bazirana na jednoj ličnosti, jednoj ženi – Krstini Jeji Stanković (rođenoj Smiljanić). Ona je zaista simbol snažne žene, srpske domaćice, koja je u različitim istorijskim događajima i dešavanjima znala da pokaže svoju hrabrost, veličinu i odvažnost, izdrživost i snagu da okupi porodicu, da je zaštiti i da je vodi…“
Detalje iz knjige, kako je Krstina pomogla ranjenom austrougarskom oficiru, i kako je učestvovala u dočeku kralja Aleksandra 1922.godine, dočarao je glumac Zoran Karajić…
Pozdrav i hvala Slobodana Smiljanića, bili su Stevanu Simiću, najbližim saradnicima, Zadužbinskom društvu, svim Mišarcima, Šapčanima, žiteljima okolnih sela (bilo ih je i iz Orašca i Mrđenovca, ali i iz Mačve – Štitara, Metkovića, Belotića)… Istakao je da se kroz životnu priču Krstine sagledavaju i vide karakter i životi svih Mačvana koji su živeli u to doba, u 20.veku (Krstina je rođena 1897.godine, i živela skoro do kraja 20.veka), a podsetio je i „da se drugačije živelo u Mačvi, ne samo u Belotiću, postojale su takozvane zadruge u kućnim domaćinstvima“, „vladale je velika sloga“; roman opisuje detalje takvog života…
-Na Krstinu su se svi oslanjali, slušali su je još dok je bila dete, sa 14 godina. Njoj je bio poveren zadatak da pazi na ostalu decu, jer je bila najstarija ( i ona je od te dece dobila nadimak Jeja). Za sve što su trebali da urade oslanjali su se na nju i pitali je… Kod pisanja romana trudio sam se da ne budem naporan, da ljudi ne osete da im je dosadno kad budu čitali. Trudio sam se da probudim pažnju, da održavam tu dinamiku, da prosto poželiš da je čitaš što dalje, što dalje, da vidiš šta se dalje dešava…“
-Prvo što zapazite na ovoj knjizi je predivna ilustracija. Ona je iz knjige profesora Vladimira Karića, našeg znamenitog geografa, naučnika, profesora, koji je živeo i stvarao u 19.veku. Bili smo sigurni da odgovara ovom romanu, jer ona i predstavlja ilustraciju žene iz Mačve; njen naziv je kao i romana – Mačvanka – ukazao je Dejan Živanović.
Slobodan Lale Smiljanić podario je prisutnima i važne životne pouke: „Kao osoba koja slabije vidi, nisam poklekao. Usavršio sam i kucanje na tastaturi, jeste sa duplim naporom, ali radim sa istom brzinom kao jedan osrednji daktilograf. Ljudi koji imaju neki nedostatak, zdravstveni problem, pogotovo kada zađu u poznije godine, ne treba nikad da se predaju. Moraju da budu stalno aktivni, da nešto odaberu, ono što im leži, bilo šta da je u pitanju. To znači da se tako održava životna energija, ta pozitivna energija, koja daje stimulans u životu i da život ima nekakvog smisla… Jedino ne valja: „E, baš me briga, sad sam u penziji, pustim mozak na otavu, ne radim ništa… To je najopasnije. Snažna volja i energija zaista mogu od čoveka da naprave čudo. Ja neću da kažem da je od mene napravljeno čudo, ali hoću da kažem da sad sve lakše i bolje pišem, prosto sam u duši zadovoljan onim što mogu i što se moji romani čitaju. Ja sam prijatno iznenađen. I Mačvanka se kupuje, svaki dan neko naruči, na moje veliko zadovoljstvo…“ – rekao je na predstavljanju romana u Mišaru Slobodan Lale Smiljanić.
S.Ljubić
