RIJALITI SRBIJA
Veika je bila konkurencija za izbor naslova ove kolumne koja za temu ima putešstvije Ace Srbina u Vašington i nazad. U najužem izboru našli su se naslovi : Magarac u Beč, magarac iz Beča, Pinki je video Tita, Glupan i tupan a pobedio je, bez nekog posebnog razloga i protekcije, Lud i zbunjen. I bilo koji drugi od navedenih predloga odgovarao bi onome što smo gledali i slušali povodom posete predsednika Srbije Beloj kući i domaćinu predsedniku SAD Donaldu Trampu. Dakle, nije bio Beč već Vašington D.S. Pinki ne samo da je video Tita (Trampa) nego je i sedeo na hoklici pod njim (reč je zapravo o nekakvoj stoličici koju doneli odnekud specijalno za Acu), posle je čak i potpisao neki papir (uglavnom ništa ni o čemu), pa je izmešao fascikle sa premijerom Kosova Hotijem koji je začudo takođe bio nazočan u gostima kod Trampa, pa je ovaj naš dobio od Trampa penkalo, pričajući javno na svojim ružičastim televizijama da je predsednik SAD samo njemu poklonio takvu olovku iako ih ovaj (naročito u aktuelnoj izbornoj kampanji) deli šakom i kapom („Da čika zuba bonu – Da čika Donald penkalo“) , mahao je ključevima Bele kuće koje mu je najnoviji najbolji prijatelj Ujka Sem darivao (naravno samo njemu sa porukom : Kad god si u prolazu, svrati) a koji se (ključevi) mogu kupiti u prodavnici suvenira preko puta Bele kuće za 5 (i slovima: pet) dolara, i papirić sa vrlo, vrlo, ličnom i emotivnom porukom našem deliji Aca je dobio (ali, avaj, papirić se netragom izgubio) od Trampa a mi smo kao građani Srbije ( to je ona „država“ čiji je predsednik Aca Srbin) dobili po nosu što smo i zaslužili. Plus neopevani transfer blama. Jer, ako njega nije bila sramota (AV-a) da kao đačić pokorno sedi pred strogim direktorom Trampom u stolici koja mu je bila „tesno mi ga skroji, nane“, nas vala jeste bila i sramota i stid i blam. I to što se posle „sastanka“ hvalio da ništa nisu mogli da mu podvale u tom pravno neobavezujućem sporazumu koji je, u svom stilu, proglasio istorijskim i da ga je 500 puta pročitao a to niko drugi nije učinio (ej, bre, 500 puta čovek pročitao dve stranice teksta, pa to nije čovek to je div-junak) a to što je zbunjen kao seoska mlada potpisao da ambasadu Srbije premesti iz Telaviva u Jerusalem (što nijedna država u svetu nije uradila osim SAD i gle Gvatemale) kršeći rezoluciju UN a samim tim potirući naše pravo da se bilo kad pozovemo na bilo koju sličnu rezoluciju, što je u našem slučaju za nas mega-ultra bitnu 1244 a koja se tiče Kosova, usput je pristao da palestinsku političku organizaciju Hezbolah tretira kao terorističku i navalio nam arapski svet na vrat i zašto su kad je u Vašingtonu sve bilo sjajno i bajno izostale sve ove informacije na televizijama sa nacionalnom frekvencijom već su to sakrili od građana sa sve kolosalnim gafovima i brljotinama Ace i „delegacije“. Ovaj se hvali a ovi prikrivaju. A Tramp upisuje sebi pozitivno brojanje (malo ali je ipak vajda) jer je ceo ovaj performans (neki bi rekli cirkus) i organizovao da sebe predstavi kao nekog ko rešava svetske probleme i miri zavađene strane i pročaja. A face Acinih saučesnika u ovoj farsi, Siniše Malog, ministra finansija, i Marka Čadeža, predsednika Privredne komore koji su tu bili nazočni navodno zbog ekonomskih sporazuma, govorile su više od hiljadu reči. Stojeći iza Vrhovnog dok ovaj daje intervju Goci Uzelac, ličnoj Vučićevoj novinarki, za TV Pink oni su svojim izrazima lica pokazali da su svesni blamaže koju su doživeli, da su tretirani kao kučići koji šene po potrebi, stanu uz nogu gospodaru (Trampu), laju samo kad im se naredi a veliku i malu nuždu obavljaju van kuće ali ne i na travnjaku ispred Bele kuće. Marka Đurića, dežurnog Vučićevog tapšača, nisu uspeli da dresiraju za tako kratko vreme pa je ovaj napravio nered gde ne treba (setite se travnjaka isped Bele kuće) što za bolje poznavaoce njegovog lika i dela nije bilo neočekivano. On se, jadan, smejao kao lud na brašno a zbunjen je od rođenja. Dva u jedan. A upravo je gornji naslov trebalo da asocira na dva predsednika, jednog njihovog i ovog našeg predsednika-potpisnika. A šta je to veselnik potpisao nije ni njemu bilo jasno. Došao je u Vašington kod Trampa da parafira nekakav ekonomski sporazum sa premijerom Kosova Hotijem a onda su mu uvalili i premeštanje ambasade, prekid saradnje sa Kinom u vezi 5G mreže (šta će reći brat Si), Hezbolah, pa ruski gas njet a američki yes (baćuška Putin neće biti srećan), tu se našla tačka o LGBT pravima i još svašta nešto a o ekonomiji „dva stupca za Peru Zubca“ i eto dokumenta o normalizacija odnosa Beograda i Prištine!? I našem se Aci sve pomešalo u glavi (zato je i fascikle pomešao) a kada mu se malo sleglo (u glavi) izašao je onako hrabar kakvim ga je Đavo stvorio pred kamere Javnog servisa (RTS) i obznanio urbi et orbi istorijski uspeh koji je naša delegacija postigla u SAD, lažući i mažući sa sve onim užasnim količinama brojki kojima zadivljuje prostotu a poenta je naravno izostala. A poenta je najverovatnije priznanje Kosova za otprilike godinu dana. Uzgred, kada je reč o laganju tu su se Aca i Donald baš našli, i jedan i drugi ne bi prepoznali istinu ni da im sedne u krilo, a i jednom i drugom je najvažnija propaganda i ostanak na vlasti i spremni su na sve da bi to i ostvarili. Tako da će, izgleda, biti da smo mi građani i ludi i zbunjeni kad takve trpimo. Glupan i tupan će se već snaći a ovce su za šišanje. I u Americi a naročito u Srbiji. Možda je Marija Zaharova, portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije, s pravom uporedila našeg Acu sa Šeron Stoun iz one čuvene scene prekrštanja nogu iz filma „Niske strasti“ ali ćemo mi građani i građanke zemlje Srbije iz cele ove „trampovske“ šarade, po svoj prilici, dobiti jednog poveličkog Sebastijana Kurca. Istorijskog, naravno.
Dragan Karalazić