Lokalni mediji u Srbiji koji pokušavaju da budu nezavisni i objektivni i da tačno i pravovremeno informišu građane kako im pravila profesije i nalažu, i tamo gde ih ima su kao na ničijoj zemlji. Bez podrške vlasti, što je i razumljivo kada znamo ko je vlast danas i ovde, diskriminisana na konkursima za dodelu sredstava iz opštinskih i gradskih budžeta za predložene medijske projekte, pod stalnim pritiscima od strane lokalnih vladajućih struktura i drugih (kriminalnih) moćnika, u neprestanom strahu za svoj profesionalni pa i lični integritet a bez naročite podrške građana i opozicionih partija na lokalu koje su, doduše, i same slabe i ugrožene.
Ali, malo više solidarnosti sigurno ne bi škodilo. Otuda i tamo gde koliko-toliko profesionalni mediji još postoje, a u poslednjih desetak godina to je u tragovima, oni se bave neutralnim temama a o bilo kakvim aktivnostima opozicionih aktera i svih onih koji su kritički nastrojeni prema nosiocima vlasti u lokalnoj sredini, izveštavaju šturo i sa puno kompromisa a građani ostaju bez pravih informacija o radu i delovanju političkih i drugih organizacija koje pokušavaju da daju svoj doprinos boljem ambijentu i opštoj atmosferi i konkretnim problemima, da izlože svoje ideje, planove i ponude rešenja koja su bolja od onih koji sa pozicija vlasti donose odluke, često na štetu građana.
Naravno da postoje izuzeci kao što su recimo „Podrinske“ u Šapcu koje za takav svoj stav plaćaju i odgovarajuću cenu. Tokom vladavine SNS-a na svim nivoima medijska scena u Srbiji je gotovo sasvim potonula u mrak, najnoviji medijski zakoni su dodatno to zamračili, a još pre njih, godinama unazad lokalne medije naprednjački tajkuni su pokupovali i pretvorili ih u svoje propagandne servise, uostalom kao i one na republičkom nivou i elektronske i štampane i tako okupirali medijski prostor da su se svi mediji koji ne slede politiku naprednjaka i njihovih satelita kao što smo već rekli našli na ničijoj zemlji a ispred sebe imaju minsko polje i neizvesnu budućnost ako se nešto drastično ne promeni, na sledećim izborima, recimo.
Pisati i govoriti o svim nepodopštinama vladajućih od sitnog do krupnog lopovluka, partijskog zapošljavanja, mita i korupcije, kapilarnih glasova i mnogo toga sličnog je opasna misija koju treba izbeći u širokom luku, građani neka se snalaze i pronalaze kanale komunikacije da bi dobili bar neke relevantne informacije. A građani i javnost kao takva u svakoj sredini i jesu onaj faktor koji može da promeni ovakvu neizdrživu situaciju ako, kada bude vreme, zaokruže broj na glasačkom listuiću koji bi mogao tu promenu da donese i sprovede. Tada se otvaraju vrata za bolju, svetliju, medijsku sliku i u našoj zemlji, da mediji stanu na čvrsto tle, da ne budu kao onaj čardak iz bajke i da ne lutaju po ničijoj zemlji.
Dragan Karalazić
