Humoreskica
U jednom podrinskom selu, ispred dućana, uz `ladno pivce, onomad se skupilo preostalo muško društvance da proturi koju na aktuelne društvene teme. Po pravilu se prvi za reč javio Miloje:
– Gospodo seljaci, gde su vam kravate i bele košulje?
– O čemu ovaj priča? – dobaci Simeun.
– Pusti Miloja, on je uvek pun novosti, pa bi bilo dobro da odma` kaže šta ga muči. – dodade Pavle.
– Ne muči mene ništa, nego, vidim da ste slabo obavešteni. – brecnu se Miloje.
– Ne gledamo mi televiziju i ne čitamo novine k`o ti Miloje. Mi radimo u njivi od jutra do sutra, a uveče, dok ti buljiš u TV ekran, jedva čekamo da se dočepamo kreveta. – javi se Stanoje.
– Ali ljudi, pa u naš kraj je došao predsednik! Biće ovde nekoliko dana i družiće se s nama. Ne možete pred njega tako musavi i odrpani. Morate se uljuditi. Jeste li vi videli kakva odela nosi predsednik. Videste li u kakvim patikama ide, kakve kravate nosi, kako je uvek lepo obrijan, kako je veseo… Eno, ljubi ga majka u kasarni peče palačinke! – poče Miloje da hvali predsednika.
– Veseo je kad mu ona sa PINK-a postavlja naručena pitanja, a čim se pojavi ona plavuša sa N1 i postavi mu pravo pitanje, on počne da menja boju i bljuje vatru. Odma` spominje neke Šolake, tajkune, Đilasa i ostale izdajnike i strane plaćenike. – ubaci se Radoje.
– `Alo, ljudi, pa skupili smo se da vidimo kako ćemo preživeti ovu sušu, koja nas je upropastila. Pustite predsednika. On je doš`o da nas ubeđuje kako će nam litijum doneti sreću, čistu vodu, vazduh i zemlju, ali neće uspeti, jer nismo baš toliki debili k`o što misle ona njegova braniteljka iz Jovankine vile na Dedinju, koja kaže da je Jadar planina. Neka njega neka peče palačinke vojnicima i generalima u lozničkoj kasarni i neka priča bajke onima koji u njih veruju. Samo, neka zna da taj jebeni litijum ovde neće kopati! Može da glumi koliko god hoće, ali smo ga i mi seljaci pročitali. `Ajmo mi ono naše o setvi, gorivu, mehanizaciji, đubrivu… za palačinke će biti vremena. – završi Vićentije, a na te reče svi, osim Miloja klimnuše glavom u znak odobravanja. Klimnuo je i deda Pantelija kome je bilo drago što i oni koji ovu zemlju hrane, a o kojima vlast brine samo kad treba da ih oporezuje, znaju da misle svojom glavom.
Rade Đergović
