„Umetnost je onaj deo nas koji ostavljamo drugima“.
(Fredrik Bakman, Slika s morem)
U vremena ova preteška, surova, neizvesna,
U godinama moćničkog sramotnog beščašća, sunovrata,
sve gušćeg mraka, naraslog taloga,
Iznenada u vidokrugu mome pojavi se ona,
Šatirane kose medeno smeđe, u tamno odevena,
sva suptilno iznijansirana.
Pomalo plemićski bleda, kao iz senovite bajke izašla, bezmalo nestvarna, snena.
Rekoh joj da mi je namah postala draga,
Da je prelepa, neposredna, mila,
tako očaravajuća sveža,
svetlošću zraćeća,
Inteligentna, božanstveno radoznala.
„Da imam četrdeset manje, udvarao bih ti se“, izustih uzdrhtao i kao luk zategnut, napet.
A Ona, s mekim zlaćano sunčanim smeškom, odgovori brzo i smelo, očiju sjajnih, toplih: „Ne, nego trideset!“
I primetih da mi je, od kad pojavila se, usamljenost iščezla naglo, bez traga.
Pa tek u mojoj mašti uz mene pripijena stoji, čvrsto zagrljena, zaljubljena,
Opuštena a vrela, nevino naga.
Ličila je na Vinonu Rajder, na tû glumicu vragolastiu kada je bila zanosno mlada.
Ipak, moja je miljenica posebna, duhovita, besmerno zanimljiva, svestrana duša,
More u vedru zoru, spokojno nebo u suton, mesečina magličasta,
ljupka cvetna kaskada.
Vredna i vedra, vitka, čista kao potok planinski pre kiše,
kao njegova bistra zelenkasta voda,
nalik drveću što se uz vetar blagi lagano njiše.
Da, ona je samo naizgled slaba i krhka, nežna biljka od pene,
Dok, opet, iz nje zrači čudna neka, hipnotički neiscrpna ženstvena snaga.
Ušavši, stan mi je obojila jarkom mladošću svojom,
Vratila u mene sokove zatrte neke, skoro zaboravljene,
A setu i čežnju mi tajanstvenu ostavila
Uz diskretan pozdrav, ne osvrćući se,
Korakom lakim odlazeći,
hitro a nečujno, ne iz srca, već jedino preko mog praga.
„…postoji nekakva granica za emocije koje možete da podelite sa drugima, kada ne možete ni sâmi sa sobom da ih delite“.
(F. Bakman)
