Mladen Antonijević Priljeva, član Radne grupe za izradu predloga Zakona o istopolnim zajednicama
Mladen Antonijević Priljeva iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS član je Radne grupe za izradu predloga Zakona o istopolnim zajednicama, a učestvovao je i u radu na izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije. Smatra da će usvajanjem u republičkom parlamentu zakonskog rešenja koje definiše položaj istopolnih zajednica na jednom mestu gotovo svi problemi biti rešeni.
-Svi problemi koji su nastajali u oblasti privatnog i porodičnog života kao što su nasleđivanje, zajedničko sticanje imovine, briga o partneru, odlučivanje u trenucima kada partner nije sposoban, a to je bolničko lečenje, podrška u sudskim procesima i ostalom- sva ta pitanja, od kojih je 99 odsto sadržano u Zakonu, su rešena. To će samim tim biti značajan iskorak u ostvarivanju prava za istopolne zajednice. Zakon nije idealan, on ima nedostatke koji su mogli da se reše izmenama i dopunama nekih drugih zakona i ne reguliše dovoljno odnos partnera koji nije biološki roditelj sa detetom. To su dva najveća propusta u Zakonu, ali svuda u svetu se ovaj postupak odvijao na taj način- ističe Antonijević Priljeva za „Podrinske“.
To znači da je korišćena praksa drugih zemalja kao osnov za pisanje teksta zakona?
Najčešća praksa skoro svugde na svetu, a pogotovo u zemljama zapada i EU jeste prvo da se usvaja Zakon o istopolnom registrovanom partnerstvu ili neki njegov oblik kao paralelan institut na Porodični zakon i onda posle, nekada pet, 10, 15 ili 20 godina obično društvo sazri i bude otvorenije za mogućnost da se uvede izjednačavanje. To je ono što je komparativna civilizacijska praksa.
Kako odgovarate na konstatacije da je zakon protivustavan?
Te tvrdnje nemaju osnova i od prvog dana bilo je evidentno da je u pitanju politički, a ne pravni narativ. Radna grupa je radila sa vrlo jasnim smernicama. Između ostalog, jedna od tih smernica je bila da zakon ne može da ima elemente Porodičnog zakona, odnosno, da ne može, ni po strukturi, ni po sastavu, ni po definicijama da ide u tom smeru zato što član Ustava jasno definiše određene postupke koji se odnose na osobe suprotnog pola. Ne samo da smo kada smo pisali zakon znali da ne smemo da ga pišemo da bude suprotan Ustavu, nego baš naprotiv, pisan je tako da vrlo jasno bude odvojen od drugih normi. Zato on tehnički formira jedan paralelni, odnosno novi pravni standard koji se zove istopolno partnerstvo i koje mi nikada pre nismo imali u pravnom sistemu. Samim tim ne može ni da bude definisan u Ustavu, a ni da bude suprotan Ustavu. U suprotnom, da smo mi to hteli, odnosno da je radna grupa htela, kao i organizacije koje su bile tu, mi se ne bismo borili za izmene i dopune Porodičnog zakona gde bi se prostim uvođenjem jednog člana ta cela situacija rešila i ne bi bilo potrebe da pišemo zakon koji sada ima više desetina strana.
To znači da se ovo nije moglo rešiti izmenama i dopunama postojećih zakona?
To nije bilo moguće. Čak i kad usvojimo ovaj zakon, mi ćemo imati najmanje još 30 sistemskih specifičnih zakona koji moraju da imaju izmene i dopune da bi bili usklađeni sa ovim zakonom. I kada imamo ovu novu pravnu regulativu, ostaje Zakon o socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, o penzionom i invalidskom osiguranju, obrazovanju- svi sistemski zakoni će morati da prežive blage izmene i dopune, plus podzakonski akti, pravilnici, sve što instruiše određene organe da primenuju određene zakonske norme. Za to je potreban period od godinu dana od usvajanja zakona, odnosno njegovog stupanja na snagu. Najteži posao će da bude posle. Neki zakoni će se otvoriti u tom periodu od godinu dana i lako ćemo na osnovu ovog zakona da donesemo dopune, ali neki zakoni se neće otvoriti, jer se izmene i dopune ne otvaraju zbog jedne teme, nego se čeka neki momentum, neka politička volja. Da je ovo pitanje moglo da se reši pojedinačnim zakonima, nama za to ne bi trebala politička volja. Mi vidimo da imamo problem i sa političkom voljom u vezi sa ovim zakonom, a drugo, to onda znači da mi moramo prvo da izmenimo član zakona koji definiše brak, pa da onda možemo tek da menjamo pojedinačne zakone.
Kada ste pomenuli političku volju, kako vam izgleda izjava predsednika da nije spreman da potpiše zakon?
Mislim da bi svakako tu izjavu trebalo da uzmemo s jednom dozom tolerancije i da bi trebalo možda da je tumačimo inteligentnije. To neće na kraju predstavljati značajan problem. Čak i da predsednik odbije da potpiše ovaj zakon pošto ga parlament usvoji, on po Ustavu i zakonima može to da uradi samo jednom, a potom opet zakon vraća u parlament. Ukoliko ga drugi put izglasa Skupština, a izglasaće ga, jer nema smisla da ga izglasa jednom, a drugi put ne, onda bi zakon automatski išao na primenu bez potpisa predsednika. Na taj način bi svakako mogle da se reše dve stvari. Jedna je da se zakon usvoji, a druga da se zadrži politički karakter i da se taj deo opterećenja prebaci na parlament.
U kojoj meri se donošenjem zakona završava posao društvenog prihvatanja LGBT zajednice u Srbiji?
Na tome ima mnogo da se radi, ali ovo je najjači mehanizam rada na tome. Onog trenutka kada LGBT porodice budu vidljive u svojim zajednicama, kad ljudi koji budu imali negativne stavove budu videli kako ti parovi i roditelji postaju otvoreniji zato što sada imaju pravnu zaštitu, to će najviše razbiti predrasude. Nema projekta, civilne inicijative, ničega što može jače da deluje od toga kada vi vidite da neko prema kome ste vi imali predrasude potpuno normalno živi sa vama u zajednici. Mislim da će generalno LGBT zajednica da dobije jedan novi osećaj samovrednovanja. Vama u postojećoj situaciji neko u potpunosti ne priznaje deo života. Vi ste faktički pravno nevidljivi, sve to što vi radite sa nekim, potomstvo koje imate i ostalo, neko se pravi kao da ne postoji. Od trenutka kada se to bude rešilo, za tri do pet godina, kako bude rasla vidljivost tih porodica, tako će da pada i diskriminacija prema LGBT osobama. To vam je iskustvo svuda u svetu. Nijedno od tih društava nije zaratilo ili otišlo stranputicom, nego su se samo odnosi nekako izbalansirali.
D.Dimitrijević
