U Blue Rock Caffe-u, u Rumi, upriličena je promocija integralnog izdanja moje rnr knjige ‘Jer znala je mama mene će skrckati Levi elementi’. Prvu verziju napisao sam ranih sedamdesetih, u dva primerka, pod indigom, uz dobacvivanje mog drugara Branislava Moskovljevića. Primerak poslao sam nezavisnom izdavaču Slobodanu Mašiću. Nije odgovorio. Peca Popović, urednik ‘Džuboksa’, reče časopis će štampati knjigu. Tek u ‘Džuboksu’ broj 24, jul 1976., objavio je odlomak, ali knjiga nije izašla. Partijci u beogradskoj štapmariji procenili su da je društveo-politički nepodobna. Ova varijanta bila je o beogradskom bendu ‘Siluete’, o njihovom koncertu u Šapcu, o mom poznanstvu sa Zoranom Miščevićem i orguljašem Ljubom, odlazak na Prvu i Drugu gitarijadu. Mnogo godina kasnije Peca je planirao Zoranov solo album, uradili smo sve, Zoran je preminuo pred snimanje. Sredinom sedamdesetih u ‘Omladinskim novinama’ konkurs za roman o mladima. Pošaljem ‘Zdravo Kolumbo ovde Amerika’, moje dogodovštine kao mladog prosvetara. Dobijem drugu nagradu, i to Crni talas. Novac sam potrošio na putovanje u London, gde sam upoznao pank scenu. Sredinom osamdesetih setim se rukopisa i odnesem ga lično Mašiću. On reče neko mu je davno poslao iz Šapca roman o rokenrolu, ali ‘organi ‘ su mu došli u stan i pokupili sve rukopise, jer je objavio dve knjige ‘Crveni kralj’, Ivana Ivanovića, o korupciji u jugoslovenskom fudbalu, i ‘Kad su cvetale tikve’, Dragoslava Mihailovića, o korupciji u boksu. Ivanović je, kao i pesnik Gojko Đoko, odrobijao dve godine. Mihailovićev je zabranjen, kao i predstave. Rekoh ja sam napisao Leve elemente, uz dobacivanje Bana Moskovljevića. Hajde sad da štampamo, veli Mašić. Pojasnim imam samo poglavlje u ‘Džuboksu’. Piši ponovo!, kaže. I napišem verziju, bez ‘Silueta’, o junacima koji su prošli Golgotu zbog rokenrola, a svi se debelo okoristili o njih. Ubacim i propali hipi pokret, i propale Studentske nemire 68., i moj odlazak u London i uletanje u radnički pank, blisko mi, i ja dete radnika, roditelji bez posla jer su brata i mene krstili. Mašić kaže establišment je digao ruke od rokera, sada ganja pankere. Izostaviće poglavlja o panku, da ne nagrabamo. I tek ove godine integralno izdanje, kad sam uleteo u devetu deceniju i skoro sa obe noge u grobu. Kako? Dođoše mi u posetu pankeri iz Rume, koji su stasali uz mene od početka osamdesetih. Uzeli su fleš, knjigu su objavili, u nekoliko desetina primeraka, bila bi veliki hit kod velikih izdavača, ali traže nekoliko hiljada evra, a radnički, pravi pank, sirotinja, za razliku od novih, turbo pankera koji pevaju o teškom životu, buntu i otporu, a gledaju iz svojih luksuznih stanova, automobila i bazena, uvek uz vlast, i za svirku nekoliko ’tisuć’ evra. Moji izdavači: Pank Prisna Porodica, bend ‘Drugo konačište’, Književna omladina Rume-Bibliofil, likovna oprema Daniel Radočaj iz Pule, sve u organizaciji Božidara Zrnića Zrkija i Siniše Živanovića. Za promociju, u okviru Ruma Pank fest 5- Iz sve snage!, i Branislav S. Stefanović, pesnik i novinar, ispred njihovog Kulturnog centra i Biblioteke. Izložba likovnih radova Rajka Đurića, pankera, koga zovu Pikaso iz Rume. I svirka: ‘Grešnici’, Vase Radovanovića, čuvenog pank zinmejkera i pesnika, potom ‘Matičara’, ‘Efemikrona’ i najmlađih, ‘Perplexity’, klinaca iz Zrenjanina, koji su svirali na pank način stvari iz šezdesetih koje kačim na fejsu, videli i iznenadili me. Dovezli ih roditelji. Iznenadili me organizatori i prisustvom Jovana Rukavine koji je uz Stefanovića kazivao o mom stvaralaštvu. Hvala i pankerima koji su došli iz Novog Sada-Marija Spasojević i Voja Martinov, pomagali mi u vreme neviđene inflacije i devalvacije, tada mlađi srednjoškolci, donosili hranu da preživim. Marija je sada zamenik direktora jedne novosadske škole, Voja kustos u novosadskom Narodnom muzeju. Iz Beograda s društvom i naš Ivan Velisavljević, družimo se preko trideset godina, jedan je od autora scenarija tv serije o Andriću ‘Nobelovac’, za radio drame adaptirao je moja tri romana ‘Čizme slobode’, ‘Plastično lice’ i ‘Šljamjhaus ili Kuća srama’. Ima nas u dokumentarcu ‘Fanzini s Marsa’ i u filmu ‘Pojačalo i gitara’, pank režisera Siniše Dugonjića. Film po priči Slobodana Tišme, koji je, uz Vasu, Begenu iz Obrenovca, i mene, među najstarijim pankerima. Rumljani su uradili i prigodnu majicu: ’Sloboda je jedina stvar koju ne možete imati ako niste spremni da je delite sa drugima’! Ovakva solidarnost u našoj deželi za Riplija i Verovali ili ne! Ustanove mali feudi, međusobno ne sarađuju, u feudima svaka kancelarija opet feud za sebe. Svi nešto rade, većina ne zna šta, bitno je da su odani vlastima, vrhu feuda. I mi ovde nemamo Udruženje zavičajnih pisaca, časopisa za književnost, ukinut Sajam knjiga šabačkih autora. Nemamo Leksikon pisaca, urednici su birali pisce po ličnim simpatijama i po direktivi lokalnih čelnika, pročulo se, propalo! Godine 1986., tražio sam sufinansiranje knjige o Bori Stankoviću. Odbijen, nije od lokalnog značaja. Pošaljem na konkurs Večernjih novosti, dobijem nagradu, od nje samizdat. Dobio sam i prvu nagradu za feljton o Crnjanskom, opet samizdat od nagrade. Pre petnaestak godina pripremio sam dopunjeno izdanje. Tražim sufinansiranje, Demokrate (žuti) daju, SPS i Julovci (crveni)-ne!, žuti ih posle 6. oktobra ‘oprali’, i uzeli u koaliciju. Crveni kažu: zajednički je kasa, da čekam konkurs. Objave ga na sajtu, kad NAPOMENA: Ne finansiramo druga dopunjena izdanja monografija! Verovatno osveta ‘crvenih’ jer sam bio naivni otporaš, do ukidanja NP Otpor vodio šabačku Art Otpor Scenu. Vrhunac na proslavi pola veka Doma omladine/KC. Dođe delegacija kod mene, neka cura i momak, traže materijal od osnivanja Doma, 1963., do sredine sedamdesetih. Nemaju. Dam, za izložbu i katalog. Tražili su i adrese i telefone umetnika onoga vremena, vodio sam sve te Klubove. Zvaće ko je živ na zakusku i podelu Zahvalnica. Dođoše sa raznih strana, sada stari, bolesni. Lepa zakuska. Podela Zahvalnica. Podobijaše ih mladi političari i biznismeni, neke dame i damci, u naše vreme nisu bili ni rođeni. Pitaju me vršnjaci: Šta je sa nama, ti si dao naše adrese i brojeve telefona? Ustanem i pred svima pitam onu curu i momka. Momak kao pečeni jastog u licu: Jao, zaboravili smo na vas! A jadna cura se izlete: Nisam ja kriva. Pa ko je kriv? Znači niste zaboravili, ko vam od foteljaša, iz lokalne koalicije naredio da nas brišete? Žuti ili Crveni? Ćute. Napustismo feštu. Branka i Sonja plaču, gledajući nas stare i ponižene! Posle dve godine onaj momak mi zvoni na vrata. Mislio sam da ga oteram, ali da vidim šta sada hoće. Ponizan, doneo mi kesu, unutra katalog, Zahvalnica, i zastareli Kalendar, bilo zatureno. Nazovem vršnjake, njima ništa! Sada, pred smrt, čujem i o našem radu kad smo bili mladi: Sve je Opština plaćala, Projekti ustanova. Gde su novci odlazili ne znam, mi smo radili volonterski, iz ljubavi prema umetnosti i gradu. Pa sad verujte političarima i pozicije i opozicije i čemernoj im birokratiji. Kad se ne bi strankama plaćalo iz budžeta, nego od članarine, skoro sve bi se raspale, članovi bi ih napustikli, političari bi bili Niko i Ništa. Ovako divota. Na vlast čas pozicija, čas opozicija, uz međusobna pljuvanja i takozvane ‘prirodne i neprirodne’ koalicije, tj međusobna ‘pranja’, i preletanja. Da sam dvehiljadite govorio vidovid sam, vidim povratak svrgnutih slobista, socijalista, radikala i julovca, bio bih proglašen ludim. Mnoge udarne snage nekadašnjeg DOS-a, G17, NP OTOPR i Seljačke stranke, tada naši predvodnici, sad su, čitam u ‘Danas-u’, kamen temeljac ove vlasti koju su nekad oborili, a svojim delanjem vratili i podržavaju: Vlahović, Krstić, Ilić, Čomić, Ristivojević, Bakarac, Jerkov, Trivan, Šutanovac, Šormaz, Šapić, Siniša Mali, Vesić, Kena, Nedimović, Petar Petković, Marko Đurić, Andrija Mladenović, Zorana Mihajlović, Maja Gojković, Lečić, Bajić, Miki Manojlović, Dinkić, Čučković, Ristovski, Bulatović., etc. Ukucajte gde su Labus, Koštunica, Tadić, Čović, Svilanović, Đelić, Pajtić, Oliver Dulić, Živković, Čanak, Drašković, Jeremić, Ljajić, Čeda Jovanović, čime se bave i kako žive, za koje smo nekad svim srcem glasali. Ima li takvih i oko vas? Zbog toga mi se zgadila politika i političari, čast retkim izuzecima. Ako imaju imunitet, bez moralne i političke odgovornosti bilo šta da urade, imam i ja, prevareni, po Ustavi na slobodu mišljenja. No, dobro! Aforističar Ivan Hund Mihajlović iz Aranđelovca piše: ‘Dok političari i moćnici pišaju po nama, mediji nas uveravaju da pada rosna kiša’. I pank grafiti po zidovima Rume: ’Politika je laka roba’ i: ‘Država te voli glupog. Crkva poslušnog. Doktori bolesnog. Banke zaduženog. Pogrebno-mrtvog’. I za kraj (udaljili smo se od teme, ili nismo? Pankeri i rokeri iz Rume objavili su mi i buklet ‘Dečak i slikar’, o vapaju za ljudima čista srca i duše. Ruma, bato! Pravi, a ne poput nekih, samozvani gradovi kulture!
