Oni stariji sigurno su čuli za Slobodana Markovića i njegovu pesmu: “Jednom u gradu ko zna kom”.
Tu se dešavalo ono što upravo zapisujem.
Prvi čin
Majica je kratka, a farmerice plitke. Taman da leptir istetoviran na leđima tinejdžerke bude vidljiv. Kada je odeljenjski starešina diskretno, u četiri oka, majci nestašne učenice rekao da to možda baš i nije u redu, naravno u školi, dobio je kratak odgovor – nemojte gledati u njega.
Drugi čin
Očigledno i svima jasno, bila je na ekskurziji ”mrtva pijana”. I ne samo to. Sve dok, po povratku sa ekskurzije, nije kažnjena smanjenjem ocene iz vladanja. Roditelji su sa advokatom došli u školu. Smanjenje ocene poništeno je iz proceduralnih razloga i škola tužena za mobing.
Treći čin
Učenice prvog razreda srednje škole, prvog nastavnog dana, dolaze na drugi čas dvočasa sa zakašnjenjem od 15 minuta. Profesor ih nije pustio. Jedino opravdanje za kašnjenje bila je neodgovornost. Ali dovoljno da ih direktor ipak dovede na čas. I valjanog profesora pouči kako nema pravo da im to ne dozvoli.
Možemo li bolje?
U okviru međunarodne razmene kod nas je, pre par godina, boravila učenica iz Turske. Jednu školsku godinu pohađala je i završila u Srbiji.
Ispričala nam je sledeće.
Pre početka nastave direktor, na ulazu u školu, odobrava ili ne odobrava učenicima i zaposlenima da uđu. Na osnovu dres koda, koji i sam poštuje. Zatim se škola zaključava, pa niko ne može da zakasni. Perstrogo, postoje bolja rešenja.
Možda bi se mogla pronaći neka bolja rešenja od trenutnih, i kod nas, u gradu ko zna kom.
Moj veliki prijatelj i dragi kolega zove me Furije, (filozof utopista devetnaestog veka). Voleo bih da nije u pravu.
Zamolio bih, za kraj, čitaoce ove kolumne da na tren zažmure i zamisle da su učenik, roditelj, profesor, direktor ili advokat iz prethodnih priča.
Hvala!
