Kada vlast poželi da sruši obrazovanje, ona u suštini želi da izbriše pamćenje jednog naroda. Jer znanje nije zbir podataka, već živo nasleđe, odnosno iskustvo čovečanstva sabrano u pojmove, misli i dela. Onaj ko se usudi da napadne znanje, u stvari objavljuje rat samoj mogućnosti slobode, a samim tim dobrote i lepote.
Izjava da obrazovanje u Srbiji treba „srušiti do temelja“ nije retorički lapsus, već simptom jedne dublje patologije. Patološke političke želje za apsolutnom kontrolom. Taj jezik nije tehnički, nego ideološki: on priziva tabula rasa, totalno poricanje, ideju da ništa ne vredi sačuvati. To je rečnik razaranja, ne reforme; performans moći, ne pokušaj dijaloga.
Kada političar izgovori „srušiti“, on ne govori o institucijama, već o ljudima. O profesorima, studentima, istoriji univerziteta, samom pojmu kritičkog mišljenja. Umesto da identifikuje probleme i predloži rešenja, on diskredituje različitost. Tako počinje ono što filosofija naziva anti-intelektualizmom: pokretom koji se hrani strahom od znanja i mržnjom prema onima koji misle drugačije.
Takva retorika otkriva dublji psihološki mehanizam, a to je strah od intelektualne slobode. Jer čovek koji misli, čovek koji pita, ne može biti pokoran. On je nepredvidiv u sistemu u kome se sve meri pokornošću i lojalnošću. Zato je Univerzitet, po svojoj prirodi, neprijatelj svakog autoritarizma: on je ostrvo razuma u moru političkih strasti.
Ovde vidimo klasični obrazac onoga što se može nazvati političkom patogenijom, odnosno sistemom u kojem vlast preživljava tako što proizvodi neznanje. Tri su joj osnovne ose:
– strah; jer kritički obrazovani ljudi mogu videti kroz laž;
– populizam; jer je lakše stvoriti neprijatelja u „eliti“ nego rešiti stvarne probleme;
– kontrola; jer institucije koje misle svojom glavom postaju opasne.
Međutim, u srcu tog mehanizma leži jedan veliki paradoks: isti oni koji žele da „ruše“ obrazovanje, svojoj deci obezbeđuju školovanje na najboljim stranim univerzitetima. To znači da nije reč o stavu prema kvalitetu nastave, već o strategiji moći. Obrazovan narod traži odgovornost; neobrazovan sledi vođu. Zato je nameravano uništavanje domaćeg obrazovanja oblik kontrole: znanje se ne ukida, nego se privatizuje i izvozom čuva samo za decu privilegovanih.
Znanje je, međutim, kao voda. Ne može se zaustaviti. Ono uvek pronalazi put. Univerzitet, u svojoj suštini, nije zgrada sa katedrama i indeksima, već duhovni prostor slobode. Napasti ga znači odreći se ideje čoveka kao mislećeg bića. A kad se odreknemo te ideje, ostaje samo biološki oblik bez svesti i bez savesti.
Filosofija nas uči da je logos temelj svakog poretka. Gde nema razuma, vlada nasilje; gde nema obrazovanja, nastaje mitologija gluposti. Kada vlast uništi prostor mišljenja, ona gubi mehanizam sopstvenog opstanka. Jer bez znanja nema ni upravljanja, ni progresa, ni kulture. Ipak, postoji nešto, po mom mišljenju, što se ne može „srušiti do temelja“: ideja slobode mišljenja. Ona nije nastala u ministarstvima, već u duhu čoveka. Može se progoniti profesor, ugasiti fakultet, ali se ne može ugasiti pitanje. A pitanje je početak svakog mišljenja.
Zato danas, više nego ikad, postoji moralna dužnost svih koji misle: profesora, studenata, građana, da brane taj prostor slobode. Filosofska analiza mora preći u etičku akciju. Ne sme se ćutati kada se normalizuje neznanje. Ne sme se pristajati na poruku da misliti znači smetati. Jer kada prestanemo da branimo znanje, počinjemo da opravdavamo neznanje. A kad se to dogodi, onda više nije pitanje ko će srušiti Univerzitet, već ko će nas podići iz ruševina.
Jovica Radović
