Kad te „poternice“ oteraju iz grada, jer nema institucija da te štite: Novinarka iz Šapca se, i posle četiri godine, ne oseća bezbedno

Postalo je gotovo neverovatno da bar jedna nedelja u mesecu prođe, a da na ulici nije napadnut novinar ili novinarka, na radnom zadatku. Reakcije se nekada nižu, nekada izostaju, a odgovornost gotovo da i ne postoji. Pre četiri godine, Šabac je osvanuo prelepljen poternicama na kojima se našla novinarka Podrinskih. Ovog meseca, Viši sud u Šapcu oslobodio je optužbe osumnjičenog u tom slučaju. Isidora Kovačević se u međuvremenu iselila iz svog grada. I dalje se, kaže, oseća nebezbedno.

Kraj novembra 2021. godine Šabac će pamtiti po blokadi Šabačkog mosta tokom protesta protiv Rio Tinta, kada su ljudi sa kapuljačama i maskama čekićima i motkama tukli građane koji su protestovali, dok je jedan čovek bagerom krenuo na građane.

Isidora Kovačević izveštavala je sa mosta. Među napadačima su bili i članovi Srpske napredne stranke. Objavila je imena i funkcije ljudi koji su tukli okupljene na mostu.

Već u decembru iste godine, u Šapcu su osvanuli plakati koji podsećaju na poternice, a na kojima su se nalazile fotografije novinarke Kovačević, advokata Aleksandra Mijailovića i tada maloletnog Veljka Anđelića. Na njima je ispod slike Isidore pisalo: „Medijski pokrovitelj batinaša“.

„To jutro su me probudili, telefon mi je bio usijan i samo su mi rekli ‘ti spavaš, a tvoja slika je po celom gradu’. Bila sam uznemirena. Prvo, nisam verovala da se nešto zaista dešava. Pokušavala sam sebe da ubedim da to nije ništa strašno, da možda i nije toliko opasno kao što izgleda po broju poziva i poruka koje sam dobila. Onda je moja mama donela jedan od tih postera u kuću. Kada sam pogledala, skočio mi je pritisak. Prvo sam otišla u bolnicu, pa tek nakon pregleda skupila hrabrost i snagu da odem u policiju i prijavim ceo slučaj“, priseća se.

Iako je pretnje dobijala i pre protesta na mostu, ovoga puta dobila je upozorenja „da se traži način da joj se osvete“.

Tada, Isidora nije brinula samo o svojoj bezbednosti, već i o bezbednosti svoje porodice.

„Teško je sačuvati, pre svega, zdrav razum, zato što to nisu trenuci kada razmišljaš samo o sebi, nego razmišljaš i o svima u svojoj okolini. Morala sam da gledam kako da zaštitim i porodicu i prijatelje. Sa druge strane, dešavalo se i da me batinaši presreću i sede ispred moje zgrade. Dešavalo se da ne izađem danima iz kuće, da nemam snage da odem ni do prodavnice, niti bilo šta drugo. Izuzetno je teško posle takvog jednog slučaja uopšte i živeti, a kamo li raditi”, navodi za portal N1.

Začarani krug iz kog nema izlaska

Opisuje da i nakon slučaja sa poternicama, pretnje nisu stale.

„To je jedan začarani krug iz kog nema izlaska. Jedina mogućnost je ili da odem ili da prestanem da radim. Jako dugo sam to odbijala. Na kraju sam se preselila, ali to ne znači da sam zaboravila Šabac i da sam prestala da pišem o situaciji u Šapcu“, kaže.

Nakon više od dve godine postupka i dve osuđujuće presude, Viši sud u Šapcu ovog meseca doneo je oslobađajuću presudu za jedinog okrivljenog u slučaju lepljenja „poternica“ po Šapcu.

Presuda ju je, kaže, zatekla, ali dodaje ni da sama ne zna šta je zapravo mogla da očekuje.

„Mislila sam da svima ide u korist da neko bude osumnjičen i osuđen za ovaj postupak, s obzirom na to da su se Ana Brnabić i Olivera Zekić početkom godine hvalile tim slučajem i kako, eto, imamo rešen slučaj napada na novinare, iako je to samo jedan okrivljeni, a i dalje ne znamo ni ko su nalogodavci, ni ko je štampao, ni ko je koordinarao“, ističe.

Isidora danas živi i radi u Beogradu. Jasno joj je, kaže, da nema ko da je zaštiti.

„Dugi niz godina torture kulminirao je tako da sam morala da izađem iz grada. Poslednja pretnja koja joj je stigla, a koja je značila da treba da se selim stigla je u trenutku kada sam se bavila načelnikom policijske uprave koji je sedeo u prvom redu na predizbornom skupu SNS-a“, navodi.

Ista ta policija trebalo je, kaže, da reši njen slučaj i pronađe počinioce.

„Poruka je: ‘sama si kriva što si radila svoj posao’. I to jeste bila negde prelomna tačka kad sam ja shvatila da za mene tu više nema života. Da nema ko da me zaštiti. Moj odlazak iz Šapca možda jeste njihova mala pobeda, ali to ne znači da sam ja odustala od toga da taj grad popravljam, pa bar iz daleka“, ističe sagovornica portala N1.

Privid normalnosti i nada u „buđenje“ institucija

Isidora navodi da ni dan danas nije prevazišla situaciju u kojoj se našla.

„Nekad imam privid neke normalnosti kada dođem u Šabac, ali posle ove presude definitivno ne želim više ni da idem, ni da se krećem“, ističe.

Dodaje i da je posebno obeshrabljujuće to što policija, tužilaštvo i sud novinare ne žele da zaštite.

„Nekako se nadam da će institucije početi da rade svoj posao. Ono što me drži i dalje u medijima je to da mogu da pomognem nekome i da popravim nešto. Bilo da su to ulične sijalice u mojoj lokalnoj zajednici, bilo da je to pomoć ljudima da dođu do pregleda. Mislim da mogu da doprinosim da se popravlja kvalitet života, gde će postojati sistem, gde će se poštovati zakon, gde će postojati pravda i gde će svako moći samo da radi svoj posao. Dakle, želja da živim i radim u jednom normalnom društvu, ali ne samo ja, nego i svi oko mene i svi u ovoj zemlji“, zaključuje.

Izvor: N1