Rijaliti Srbija
Opštepoznata je činjenica da su Srbi osim što su narod najstariji i da se ničeg ne plaše osim promaje, vrlo često u kontri u odnosu na ostali normalni, civilizovani, svet. Što se kaže, dok svi ili velika većina idu drumom mi tumaramo šumom pa tako svako malo i zabasamo u bespuće, pa se onda vadimo herojstvom po najskupljoj ceni i trošimo vreme kao da je džabe a nismo nikada naučili da je upravo vreme najveća dragocenost u svetu ljudi, tako privremenih pod nebeskim svodom.
Dok je naše okruženje i naša prava kuća, naš dom, Evropa koračala kroz stoleća nezaustavljivo napred zahvaljujući prosvetiteljstvu iz čega su se porodili humanizam i renesansa, mi smo na ovim prostorima tavorili, prvo su nam bili krivi Turci, pa okupatori, ovi i oni, tokom 20-og veka, malo smo došli k sebi u Jugoslaviji, onoj drugoj od ’45 do ’90 (zapravo smo u tom periodu napredovali koracima od sedam milja) a onda smo se vratili na fabrička podešavanja i kada se na stolu kao opcija ponovo pojavila parlamentarna demokratija, većina je izabrala Vođu, lažnog Vožda, da on o svemu misli i odlučuje, komunističkog apartčika Slobodana Miloševića i nismo se tu zaustavili.
Nakon kratkotrajnog i za mnoge neprijatnog perioda demokratske vladavine ponovo je „narod“ izabrao da Jedan čovek bude alfa i omega u državi i društvu, da laže, krade i obesmišljava sve institucije, onako radikalski, nacistički, fašistički kako samo jedan huligan u neuspelom pokušaju to ume i može, Aca Srbin, notorni Aleksandar Vučić od Čipuljića. Vlast u Srbiji je postala „hibridni režim“ u kome smo se davili više od deset godina a onda smo, sasvim očekivano, potonuli u autokratiju starog kova koja balansira na ivici diktature, sa najgorima na najvažnijim funkcijama u državi, oni sa dna kace su se uzdigli, fukara, prevaranti bez trunke morala i kako smo svedočili poslednjih meseci i bez bazične ljudskosti kada je njihova nesposobnost i bahatost koštala života 15-oro nedužnih građana u Novom Sadu, taj ološ je krenuo i da bukvalno ubija ljude. Sada se to više ne može sakriti – njihove ruke su krvave!
E, a onda su se pobunili studenti, pridružili su im se profesori, srednjoškolci, poljoprivrednici, advokati, penzioneri i svi oni građani koji su izbegli lobotomiju sa režimskih medija i krenuo je požar nezadovoljstva da se širi zemljom Srbijom, da konačno prevrne, mladošću, lepotom, istinom protivu otmičara budućnosti svih generacija, naprednog ološa i Firera sa Andrićevog venca.
Traži se pravda, poštovanje zakona i Ustava i da banditi iz redova organizovane kriminalne grupe SNS (i SPS) fasuju robiju. Traži se demokratija, slobodni i pošteni izbori, da nema zaštićenih („ne dam ovog, ne dam onog, to su sve moji do mojega“) da bude moguće da se stvori društvo u kome će biti udobno dobrim, poštenim, normalnim ljudima, dakle sve ono što je standard u civilizovanom svetu. Ali, i tu dolazimo do velikog Ali.
U ovom trenutku sve gore navedeno je sasvim kontra od smera u kome se pomenuti svet kreće, trend je nešto sasvim drugačije, potpuno suprotno i to važi za gotova sva društva na planeti. Naime, demokratija više nije u modi! Nije popularna ni na Istoku ni na Zapadu. U Kini je diktatura komunističko-kapitalističkog neprirodnog bluda, u Rusiji vlada nacista sa pravoslavnim, tradicionalnim, carskim, somnabulnim težnjama i namerama, u Indiji takođe jedan čovek i njegova partija obesmišljava parlamentarnu demokratiju, u SAD je na vlast došao fašista sa imenom i prezimenom kao iz nekog crtanog filma ali užasno opasan i koji u sprezi sa milijarderima nečasnih namera preti da uruši ono najbolje iz istorije i tradicije Sjedinjenih država i da preoblikuje svet po svojoj meri matorog pokvarenjaka, u Evropi desnica preti da odnese pobedu na izborima u najvažnijim državama Nemačkoj i Francuskoj a dobro stoje i drugde, u Mađarskoj vladaju konzervativci, tamo je skoro pa diktatura kao i u Slovačkoj a u našem komšiluku situacija je, što bi u Bosni rekli – kokuzna ili metereološkim rečnikom – oblačno sa značajnim oborinama u najavi, sve u svemu niđe veze sa normalnim, demokratskim, vrednostima a mi smo, gle čuda, baš sad (ili nikad) odlučili, prelomili, da se borimo za te vrednosti koje većina svih drugih polako i sigurno napušta čemu svedočimo iz dana u dan.
Znači, opet se krećemo u kontrasmeru u odnosu na većinu svih ostalih. To što je ovaj put taj smer ispravan i opravdan sa zdravorazumske i ljudske tačke gledišta ne menja na stvari suštinski, odnosno uticaće da konačan rezultat (na semaforu) ne bude u našu korist jer mi sami, bez ičije pomoći, nećemo moći da izguramo ovu priču, nije realno, ni studenti ni svi ostali građani koji ih podržavaju, zato što tu pomoć i neskrivenu podršku imaju naši neprijatelji a posebno Nepomenik jer on se potpuno uklapa u aktuelnu sliku sveta, on je u trendu, na liniji i to je prosto tako.
Kasno smo se setili da probamo da nešto učinimo u vezi sa našim životima, da promenimo stvari na bolje. Kako ono ide: kasno Marko na Kosovo stiže (by the way Kraljević Marko nikada nije ni stigao do Kosova ravna i kosovske bitke). Sada kada se veliki broj ljudi u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu budi i oslobađa straha i kada se čini da postoji spremnost da se učini ono što je potrebno da bismo i mi ovde živeli kao sav normalan svet, taj svet odlazi u sasvim drugom pravcu. A građani i građanke Srbije, iako im to nipošto nije bila namera, opet voze u kontrasmeru.
Zaista, šta može da pođe po zlu?
Piše: Dragan Karalazić
