ZAPISI UZ POMRAČENE ZEMLJE: NE NASADAJTE PONOVO NA ISTE PRIČE
Kažu da je politika veština mogućeg. I zaista jeste. Ali u Srbiji je politika, izgleda, postala i veština preživljavanja ljudi koji bi odavno morali da budu politička prošlost.
Teško je pronaći drugo objašnjenje za činjenicu da pojedinci, poput, recimo, Dragana Đilasa, uprkos dugom nizu pogrešnih procena, loših odluka i političkih poraza, decenijama ostaju na javnoj sceni. Menjaju ideologije, stranke, saveznike i stavove brže nego što građani uspevaju da zapamte njihova prethodna obećanja. I svaki put se predstavljaju kao novo rešenje za probleme koje su često sami pomagali da nastanu.
U tome možda i ne bi bilo ničeg neobičnog da cenu njihovog političkog opstanka ne plaćaju građani. Godinama gledamo isti obrazac. Čoveku koji je zahvaljujući politici stekao ogromnu moć i bogatstvo nikada mu toga nije dovoljno. Posle funkcije dolazi želja za većom funkcijom, posle jedne stranke potreba za novom, posle jednog političkog projekta stvaranje sledećeg. Saradnici se koriste dok su potrebni, a zatim odbacuju kada postanu teret ili konkurencija. Stranke se grade, pa razaraju. Savezi se stvaraju, pa napuštaju. Ideali služe samo kao dekor za lične ambicije.
Najveći problem nije, međutim, u takvim političarima. Oni rade ono što su radili oduvek. Problem je u tome što im građani iznova veruju.
Koliko puta neko mora da pogreši da bi izgubio pravo da se predstavlja kao spasitelj? Koliko političkih promašaja, izgubljenih godina i propuštenih prilika treba da prođe da bi birači rekli: dosta?
Posebno je opasno kada se takvi politički veterani pojave u trenucima velikih društvenih kriza. Tada pokušavaju da se predstave kao nezamenljivi. Da bez njih nema promene. Da bez njihovog iskustva nema pobede. A zapravo su upravo oni često bili ključni deo problema zbog kojih se promena danas i traži.
Setimo se samo političkih eksperimenata koji su građanima predstavljani kao istorijska šansa. Savezi koji su nastajali uz velika obećanja. Bojkoti koji su navodno bili mudra strategija. Odluke koje su, kako se tvrdilo, vodile ka smeni vlasti.
Šta je bio rezultat?
“Vlast” je ostajala na vlasti. Opozicija je slabljena. Građani su ostajali razočarani.
A politički arhitekti tih promašaja nastavljali su dalje kao da se ništa nije dogodilo.
Danas, kada su studenti probudili nadu kod velikog dela Srbije, pred građane se ponovo iznose stara lica u novim pakovanjima. Ljudi koji su već imali priliku da pokažu šta znaju i mogu. Ljudi koji su godinama odlučivali, pregovarali, vodili kampanje, pravili saveze i donosili strateške odluke.
Rezultate njihovog rada svi vidimo.
Zato je važno postaviti jednostavno pitanje: ako nisu uspeli tada, zašto bi im verovali sada? Ako su njihove procene više puta dovele do jačanja onih protiv kojih su se navodno borili, zašto bi danas bili garant promene? Ako su političku karijeru gradili pre svega na očuvanju sopstvenog uticaja, zašto bi odjednom postali nesebični zaštitnici studentskog pokreta i građanskih interesa?
Stara lica, nova obećanja
Građani Srbije danas ne smeju da naprave grešku koju su pravili mnogo puta ranije. Ne smeju da poveruju da je svako ko se predstavlja kao opozicija automatski i rešenje. Nije svaka promena napredak. Niti je svaki protivnik vlasti istovremeno i saveznik društva.
Studenti su na političku scenu doneli nešto što je godinama nedostajalo, odsustvo političkog duga prema starim centrima moći. Upravo zato pojedini političari sada pokušavaju da im se približe, da ih prisvoje ili stave pod svoju kontrolu. Ne zbog studenata, već zbog sebe. Jer kada politika postane zanimanje, a ne služenje javnom interesu, tada je najvažnije sačuvati mesto za sebe u svakoj novoj podeli karata.
Zato ovo nije samo pitanje jednog čoveka ili jedne političke grupacije. Ovo je pitanje političkog pamćenja građana. Dok god zaboravljamo ko nas je i koliko puta izneverio, isti ljudi će se vraćati. Pod novim imenima, sa novim sloganima i starim ambicijama.
A Srbija će nastaviti da se vrti u krug.
Promena neće doći onda kada stari političari pronađu novi način da ostanu važni. Promena će doći tek onda kada građani odluče da više ne veruju onima koji su im već dovoljno puta pokazali ko su i zbog čega su u politici.