Nenad Đorđević, POKRET „BUĐENjE“
Sport u Šapcu je, naizgled, u ekspanziji. „Mačva“ je u Super ligi, VK“ Šabac“ prvak drzave, na „Metaloplastiku“ i „Medicinar“ smo nekako navikli da budu u vrhu, na kajakaše takođe. Ali postavlja se pitanje koliko to sve košta građane Šapca ako je zvanično nepoznanica koliki su budžeti ovih klubova.
Ne čine budžet samo novčana sredstva koja grad prebaci na račun klubovima. U budžet treba da uđu i dugovi koje ovi klubovi evidentno prave. Za FK „Mačvu“ ni jedna komisija ne može sa sigurnosću da utvrdi koliko je dužna. Knjigovodstvena agencija iz Beograda je vodila poslovanje „Mačve“. Zar u Šapcu nemamo knjigovođe? Računi iz restorana po Beograda ne mogu da se izbroje („Mačva“ je postala beogradski klub). Ime našeg najuspešnijeg fudbalskog kluba je interesantno kladionicama. O selekciji dovođenja igrača, naravno, niko i ne raspravlja jer se za sve pitao samo jedan čovek. Transfer politika je takođe nešto o čemu Šapčani ništa ne znaju. Niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko su iznosili transferi igrača u „Partizan“ i Koreju. Koliko je novca ušlo u FK legalnim tokom. O platama fudbalera da i ne govorimo jer je tek tu opšti haos. Zvanična plata igrača je mnogo veća nego što je realno jer se veći deo novca u kešu vraćao vodećem čoveku kluba. Radna zajednica ne postoji. Omladinska škola je poseban klub koji se finansira od članarina, a od grada je, eventualno, sponzorisana prevozom. Trenerske plate idu isključivo od članarina, opremu sponzorišu roditelji. „Mačva“ im jedino ustupa teren. Imidž FK „Mačve“ je ozbiljno narušen iako je u “elitnom” rangu takmičenja. Na stadionu i prostorijama uglavnom nema mesta za istaknute veterane kluba i ljude koji su taj klub podizali i održavali u proteklom periodu. Na terenu je vrlo slična priča – Šapčani se u timu polako osipaju. Ostali su u manjini u svom klubu i mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Ne verujem da ćemo povratkom publike na stadione nešto dobiti jer Šapčani na stadion dolaze da bi gledali svoje rođake, komšije, poznanike… ljude koje svakodnevno sreću i prepoznaju u gradu. Igrače koji se ovde zadržavaju, a ne one kojima je ovo prolazna stanica u kojoj se zadržavaju najduže 6 meseci.
Šabačkom sportu je vreme da se okrene Šapčanima jer, ako pogledamo unazad, videćemo da smo imali sjajnih sportista u našem gradu. Ovakvom politikom izumiru nam i klubovi iz sela. Nekada su u „Mačvu“ dolazili igrači sa cele teritorije Mačve i bili su pojačanja bez obzira na to u kom je rangu igrala ta ekipa. Ta deca danas ne vide način osim ako nemaju menadžere i političke zaštitnike raznih fela da ih proguraju ka Beogradu. A ovde mogu da imaju sve. Ovo je kraj bogat sportistima. Osvrnimo se oko sebe dok ne bude kasno. Malo više transparentnosti u radu i dati šansu školovanom kadru iz redova sportista, mladim ljudima željnim dokazivanja i predanog rada. Treba raditi na usavršavanju naših ljudi spremnih da uče. Grad Šabac nema fudbalskog trenera sa profi licencom, nemamo fudbalskog sudiju iznad zonskog stepena takmicenja (4. liga). Prvi klub ispod „Mačve“ je u 4. ligi. U drugim sportovima je vrlo slična situacija ali fudbal je večita tema svih građana i najpopularniji sport, iako smo u njemu imali najmanje uspeha. Tako i u našem gradu ima najviše registrovanih igrača i privlači najviše publike. Fudbal treba da privuče mlade i da se razvija na njihovom talentu i poletu, a Šapcu talenata nikada nije nedostajalo.
I posle sve ove priče, ostaje pitanje: “Koliko nas sve to košta?”
