Javašluk u Opštoj bolnici
Pandemija i nova bolest zvana koronavirus doneli su nam početkom prošle godine mnogo brige. Naročito posle oprečnih tumačenja zdravstvenih stručnjaka a, pre svega, zastrašujućom kampanjom koju je sprovodio predsednik države Aleksandar Vučić i njegovi saradnici.
Međutim, kako je vreme odmicalo mere su popuštale a oprečni stavovi članova Kriznog štaba, predsednika države, premijerke, članova Vlade i „razboritih“ lekara bili su sve izraženiji. „Ko u klin ko u ploču“!
Jedna od prvih mera koju je Krizni štab doneo bila je i to da se preminuli od ove opake bolesti sahranjuju u metalnim sanducima i samo u najužem krugu porodice. Zašto je to trebalo tako nikome nije ni padalo na pamet da pita.
Ali, kako je vreme odmicalo i tu „zabranu“ (kao ni mnogo šta drugo) sve manje ljudi je poštovalo. A i kako sprečiti rodbinu i prijatelje da se poslednji put oproste od drage osobe.
Ipak, limeni sanduci su ostali. A to znači da niko od prisutnih na sahrani nije mogao da vidi pokojnika. Kako to naši običaji i tradicija nalažu.
I sve bi to išlo tako kako jeste da se, pre svega, nemarnošću i neodgovornošću osoblja u bolnici nisu počele događati neke neprijatne stvari.
Sasvim je logično da oboleli od korona virusa, kad pođe u bolnicu, sa sobom ponese mobilni telefon, nešto novca u novčaniku, koji se tu zatekao, i u kojem se već nalazi zdravstvena knjižica, lična karta, bankovna kartica, saobraćajna, vozačka, drage fotografije i ko zna šta sve još… Ali nije logično da ako kojim slučajem ta osoba umre u bolnici da mu se te stvari „naprasno izgube“. Puj pike, ne važi! Nije logično ni da porodica dobije otpusnu listu i potvrdu o smrti bez potpisa i sa nekakvim „mrljavim“ pečatom.
Naravno u trenucima bola i tuge niko ne obraća pažnju na to.
Međutim, kad se jednom desi, a desilo se, da na sahrani pokojnika, preminulog od koronavirusa, u sred opela, po izrazito sunčanom i mirnom danu, samo na trenutak, na jedan sekund, zaduva tako jak vetar koji obori uramljenu fotografiju pokojnika postavljenu na sanduk i raznese sve što se oko sanduka nalazi, na zaprepašćenje svih prisutnih, a bio ih je veliki broj, ovakvi kakvi jesmo ne možemo a da se ne zapitamo kakav je to znak?
E, takav jedan događaj otvara i druga brojna pitanja: gde su lične stvari pokojnika, da li je pokojnik bio obučen kako trebe i na onaj svet poslat kako dolikuje. Ali i koga smo sahranili? Jer, sanduk se nije smeo otvarati.
I, tako, posle skoro dve godine niko od nadležnih nije objasnio zašto se preminuli od korona virusa moraju sahranjivati u „blindiranom“ saduku kao da je u pitanju kuga a ne bolest respiratornih organa. A pokojnik više ne diše. Ili zašto se na tom limenom sanduku nije mogao napraviti neki stakleni otvor… ili… pitanja… pitanja…
Možda sve ovo, na prvi pogled, izgleda glupo i sumanuto ali sasvim je moguće da će jednog dana, ako se pokaže da mrtav čovek nije prnosilac virusa, što izgleda razumno, mnoge porodice zatražiti ekshumaciju.
Ne smem ni da pomislim kakav bi to haos bio.
Zato, vi koji radite u bolnici, svi zamo da vam nije lako, ali, obratite malo više pažnju na te „formalnosti“. Na lične stvari, papire koje izdajete. Ne „dolivajte ulje na vatru“ i ne stvarajte sumnju jer, u ovom haosu, nikom nije lako.
Ivan Kovačević
