Srpske Augijeve štale
Samo je moćni Heraklo, lukav da iskoristi vode dve reke, uspeo da počisti desetogodišnju prljavštinu Augijevih štala. Sledeće godine biće decenija od dolaska SNS na vlast u Srbiji, ali je nemoguća misija popraviti sve što su ove štetočine učinile svojoj zemlji. Ne mogu se porušiti soliteri i kule Beograda na vodi, čime je trajno izmenjena vizura prestonice, ona silna mijarderska krađa u evrima možda se delimično može nadoknaditi, ali će Beograđanima na duši ostati ogroman žig da nisu odbranili svoj grad. Još veća pošast sprema se uzurpiranjem izvorišta na Makišu, šest stotina hektara zemljišta gde će nići grad od 35.000 stanovnika, a ogromna zarada otići u mali broj ruku. Grad bez vode, e to je već nešto kao iz filmova nadrealostičke sutrašnjice, nešto kao Ludi Maks. U taj scenario spada i izgradnja metroa „iz nigde u ništa“, Makiš – Beograd na vodi. Cena – šest milijardi evra! Kad je BDP Srbije nešto manji od 50 milijardi evra, onda je to sunovrat enokomije i pameti, jer je to 100 miliona evra po kilometru metroa, duplo više od uobičajene cene. Ili Fruškogorski koridor od Novog Sada do Rume i dalje do Šapca i Loznice, ukupno oko 1,3 milijarde evra, što je barem duplo skuplje od nekih ranijih proračuna. To je cena od oko 12 miliona evra po kilometru, što je znatno više nego što su Hrvati plaćali za auto-put od Splita od Zagreba, preko i kroz Dinaride. Tu je i basnoslovni kredit od 3,5 milijardi evra od Kineza za infrastrukturu, koju će graditi kineske firme, i to ne baš naročito zahtevne poslove kanalizacije i sličnih radova. No, te kredite će plaćati potonje generacije, a simptomatično da su ovi poslovi sklopljeni bez tendera, sa velikom sumnjom na korupciju. Još su veća naša „zla domaća“. Kriminalci svih vrsta, često potpomognuti zbog nečinjenja od tužilaštva i policije, haraju Srbijom. Dovoljan primer su zlodela Veljka Belivuka, navodno vođe Partizanovih navijača, koji je eto godinama dilovao drogu, ubijao i masakrirao ljude, pa opet izmicao pravdi zbog saučeništva pojedinaca iz MUP, tajnih službi… Prećutkuje se uloga sa najvišeg mesta, kao na primer sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, bivše državne sekretarke Dijane Hrkalović… Da “tragovi vode do pećine” tu su i velike afere: rušenje u Savamali, pad helikoptera sa sedam žrtava, „Krušik“, najveća plantaža marihuane u Evropi –Jovanjica, kupovina medija državnim novcem preko Telekoma… U taj korpus spadaju i sramne sudske odluke, kao na primer osude za protestante ispred Skupštine, dok se ne osuđuju „bakljaši“ tokom policijskog časa… Potvrda beščašća je masovna i dugogodišnja praksa krađa na izborima, pretnje i ucene građanima, a da baš niko od tih beščasnika nije procesuiran. Uostalom, u Šapcu je Gradska izborna komisija poništila izbore na svih sto biračkih mesta, kasnije je to Upravni sud iz Novog Sada preinačio u pobedu naprednjaka, a upadljivo je ćutao i Ustavni sud, kao najviša pravna instanca Srbije. Ovaj sud beščasno ćuti i na gotovo svakodnevno kršenje Ustava od prvog dužnosnika države, Aleksandra Vučića, a u onu vrhunu tačku beščašća spada i sramno nedelovanje državne tužiteljke Zagorke Dolovac. Malo koja lustracija kao i zatvorske kazne mogu sprati i nadoknaditi šta su to svojim delovanjme na građane učininili prorežimski mediji. Ko to može anulirati milione časova ispiranja mozgova u rijalitima TV sa nacinalnom frekvencijom, čime je promenjen mentalni kod čitavih generacija. Tu su i gnusni formati „Informera“, „Aloa“, „Dnevnog telegrafa“, koji se oko hiljadu puta godišnje ogreše o kodeks novinarstva. Šta tek reći za ponovnog direktora RTS Dragana Bujoševića koji je baš “srpski zaćutao”. Za povratak civilizacijskog i ljudski dostojnog minimuma potrebne su institucije, stručni i moralni ljudi. Za ovo dugo vreme oni su bili skrajnuti od onih drugih, a rezultat je poguban. A sat uveliko otkucava!
Dragan Eraković