U velikom broju burnih događanja, nekako “ispod radara” je prošla vest da će kineska kompanija Minth (Minth Metal Parts Balkan d.o.o., pripada globalnoj Minth Group, jednoj od velikih svetskih proizvođača delova za automobilsku industriju) graditi svoju četvrtu fabriku proizvodnje auto-delova u Šapcu, koja će proizvoditi ukrasne lajsne i zaptivne delove za automobile. A investitor je podneo zahtev Ministarstvu zaštite životne sredine za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu sredinu (tzv. „zelena dozvola“) pre početka gradnje.
Ovaj novi proizvodni kompleks biće nastavak širenja prisustva ove grupe u Srbiji, koja već ima nekoliko pogona u Loznici i Šapcu i zapošljava hiljade radnika.
U Šapcu je najavljen nastavak ulaganja kineske kompanije
Kompanija je podnela zahtev za dobijanje zelene dozvole (odluke o proceni uticaja na životnu sredinu) za novi pogon koji će biti četvrti po redu u ovom gradu.
Prethodne tri fabrike već su izgrađene i funkcionišu tako da obuhvataju različite aspekte proizvodnje auto-delova:
- prvi pogon je namenjen proizvodnji aluminijumskih delova;
- drugi je topionica i pogon za preradu aluminijuma;
- treći se fokusira na proizvodnju kućišta za baterije električnih vozila.
Šta će proizvoditi novi pogon
Nova, četvrta fabrika bi trebalo da se gradi u industrijskoj zoni „Sever“ na površini od oko 100.000 m², u neposrednoj blizini postojeće Minth proizvodne zone. Kompleks će obuhvatiti ukupno 18 objekata, uključujući dve hale za proizvodnju i prateće poslovne i logističke objekte.
Proizvodnja će biti usmerena na:
- dekorativne lajsne za vozila,
- zaptivke i profilne delove od aluminijuma, nerđajućeg čelika i plastičnih materijala,
- delove kao što su lajsne krila vrata, krovne lajsne, vodilice i druge komponente.
Prema planovima, fabrika bi do 2033. godine mogla da proizvede desetine miliona ukrasnih trimova i zaptivki godišnje, uz primenu moderne opreme, uključujući robotizovane proizvodne linije i visoku automatizaciju.
Ovaj projekat deo je šire strategije kineskih investicija u Srbiji, posebno u automobilsku industriju. Kineske kompanije kao što je Minth već imaju veliki broj pogona u zemlji i značajan udeo u izvozu auto-delova u Evropsku uniju, a ulaganja se planiraju i u druge gradove i industrijske zone širom Srbije.
Strane direktne investicije (SDI), poput ovih u auto-industriji, često se povezuju sa povećanjem kapaciteta za izvoz i otvaranjem novih radnih mesta, posebno u regionima gde domaća industrija nije dovoljno razvijena. Stručnjaci ističu da takve investicije doprinose ukupnom rastu ekonomije, povećanju izvoza i integraciji u globalne lance snabdevanja.
Međutim, ekonomisti takođe upozoravaju da postoji neravnomeran efekat strane kompanije obično dolaze sa svojom tehnologijom i menadžmentom, pa domaći dobavljači i manji proizvođači ne dobiju stvarnu priliku da učestvuju u lancima vrednosti ili unaprede svoje kapacitete. To može stvoriti zavisnost od strane proizvodnje i smanjiti dugoročni tehnološki razvoj u zemlji domaćinu. Takođe, slabije investicije u složenije proizvodne tehnologije (višu dodatnu vrednost) dovode do toga da Srbija postane centar proizvodnje komponenti niske tehnološke kompleksnosti, dok ključni razvoj i istraživanje ostaju van zemlje.
Iako investitori često najavljuju da će koristiti „najsavremenije tehnologije“, analize ukazuju da se u praksi u Srbiji ponekad dogodi da se proizvodni pogoni izgrade ili počnu s radom pre nego što dobiju sve važeće dozvole, uključujući i vodne (za potencijalno korišćenje ili ispuštanje voda) ili relevantne ekološke saglasnosti. Takav pristup stvara sumnje kod javnosti i nezavisnih stručnjaka o poštovanju standarda zaštite životne sredine.
Dolazak četvrte fabrike auto-delova u Šapcu može doneti pozitivne ekonomske efekte, poput zapošljavanja i povećanja izvoza, ali stručnjaci i analitičari često naglašavaju da samo prisustvo investitora nije garancija dugoročnog razvoja.
Da bi takve investicije doista bile održive i korisne za društvo, važno je da:
– kompanije poštuju sve ekološke propise i standarde,
– transparentno pristupe procesu dobijanja dozvola (uključujući vodne i zelene dozvole),
– država i lokalne zajednice insistiraju na upravljanju uticajem na životnu sredinu,
– domaće kompanije budu uključene u lanac snabdevanja, čime se povećava domaća dodata vrednost i transfer znanja.
Sam projekat otvara pitanja koja prevazilaze samo investiciju u fabriku ona se tiču balansa između ekonomskog rasta i zaštite prirodnih resursa, kao i načina na koji Srbija bira da upravlja svojim dugoročnim razvojnim prioritetima.
