ONO KAD PRETNJE POSTANU SVAKODNEVICA
Stvari su se potpuno otele kontroli i to moramo što pre da priznamo. Sami sebi pre svega. Srbija, a samim tim i naš Šabac više nisu bezbedno mesto za život. I, što se bude bližio dan izbora biće sve gore. Nada da aforizam: „Na sledećim izborima u Srbiji pobediće ona strana koja prva svojim pristalicama podeli oružje“ neće biti rasplet svih ovih događaja polako ali sigurno umire. Oružje se uveliko deli. Do duše ono je danas, na sreću, još uvek samo verbalno ali iz dana u dan i to verbalno postaje sve brutalnije da se običnom čoveku ledi krv u venama.
Uhapsiti dr Pajića i dr Birmančevića
Zloupotreba mladih ljudi, sa margine života, naročito u političke svrhe, je veliki civilizacijski zločin koji „šabački doktori“ već duži vremenski period čine u želji da se dokopaju vlasti u Šapcu. Brojni su primeri te zloupotrebe, zarad lične koristi, a u poslednje vreme ta zloupotreba postaje sve radikalnija i alarmantnija. Kao lokalni lideri stranke, kojoj pripadaju, „šabački doktori“ direktno su odgovorni za sve ono što njihovi članovi rade. Tim pre što svojim javnim nastupima u zakupljenom terminu lokalne Televizije AS, koja, takođe, snosi deo odgovornosti, podstiču svoje članove na dela koja su suprotna zakonima ali i svim drugim civilizacijskim normama. Slučaj, i pisanje, „nesrećnog“ Nikole Džinovića koji su obelodanili mladi sa portala „Šabac – bastion slobode“ treba da bude kap koja je prelila čašu i da se ovo bezumlje zasustavi a odgovorni, „šabači doktori“ i nadrilekar Vujković M. Branko koji ne ume da leči ali zna da „truje“, moraju da snose zakonske konsekvence za obmanjivanje i podstrekavanje mladih ljudi na krivična dela. Da posle ne bude…
Odmahivanje rukom, okretanje glave i skretanje pogleda pred istinom, pod izgovorom da to rade „ludaci“, alkoholičari, narkomani i sitni kriminalci, je veći zločin od onog kojeg ti „ludaci“, alkoholičari, narkomani i sitni krimina danas čine.
Zaboravili smo, prošlo je skoro trideset godina, od kako se po istoj matrici raspala bivša Jugoslavija. I tada je sve izgledalo bezazleno. Prvo smo pevali pa mitingovali a onda političari nisu mogli ili nisu hteli, zbog ličnih interesa i koristi, da se dogovore. Rezultat svega toga je 140.000 ljudi koji su izgubili svoje živote i četiri miliona izbeglica.
Međutim, i danas, kao i tada, političari u „vatru“ bacaju mlade ljude sa margina života. Da za njih odrade „prljav“ posao. I danas, kao i tada, državne institucije pod apsolutnom kontrolom vlasti, i vladara, nisu sposobne da pošteno i odgovorno rade svoj posao. I danas, kao i tada, apsolutni vladar Srbije nije imao razumevanja za „one druge“. I danas, kao i tada, ista je politička opcija i u vlasti i u opoziciji.
Jedina razlika između tada i sada je u tome što su danas na vlasti mnogo bestijalniji i alaviji „loši đaci“ bivših vladara Srbije, koje istorija ništa nije naučila a što dodatno komplikuje stvar.
Zbog svega ovoga, svi vi koji niste ostrašćeni, koji ne mrzite, koji hoćete da živite, zajedno sa svojom decom i unucima, u normalnoj zemlji morate da podignete svoj glas i kažete dosta ovom bezumlju. Dok ne bude kasno. A već je dogorelo…
Rešenje kosovskog pitanja
Da li, sve izvesniji, sukobi u Srbiji, koji će početi, najverovatnije iz Šapca, mogu da reše i pitanje Kosova ili se ti sukobi potstiču upravo da bi se rešilo pitanje priznavanja samostalnosti naše (Da li je to još uvek?) južne pokrajine. Kao i tih prokletih devedesetih godina vlast i opozicija ne žele da se dogovore, i, po svemu sudeći, odlučiće „ulica“. Ili ono što će se na ulici dešavati. E, ovde se postavlja pitanje zašto je nemoguće da se između vlasti i opozicije sklopi nekakav dogovor. Kad realno sagledamo 42 zahteva građana, sa kojima je saglasna i opozicija, jasno je da prihvatanje svih tih zahteva od strane vlasti, nekoliko meseci pred izbore, ne bi ništa spektakularno promenio na političkoj sceni Srbije. Vučić bi i dalje ostao neprikosnoven. Dakle, zašto vlast ne želi da prihvati ni jedan od tih zahteva a svesna je da tim činom gura Srbiju u nepredvidive nemire?
Ne želim da budem neka „ptica zloslutnica“ ali nemiri u Srbiji su ono što vlast, sa sve vladarom, priželjkuje. I to ne obične nemire, da se ni travka ne zgazi kao što je to bilo do sada, nego one i onakve, bratoubilačke, nemire kakvi su bili devedesetih godina.
Epilog svega bilo bi posredovanje Evropske unije i toliko priželjkivani raspad Srbije. Tako bi i Kosovo bezbolno „otišlo“ u paketu sa Sandžakom, Preševskom dolinom, Vojvodinom…
Od 88.361 kvadratnih kilometara, kolika je danas površina Srbije, ostao bi 43.555 kvadratnih kilometara (kao u doba Miloša Velikog po čijem imenu „velelepni“ put nosi ime) ali to, onima koji prežive, više neće biti važno…
Formiranje Vlade narodnog spasa koja će imati zadatak da u Srbiju vrati vladavinu i poštovanje Ustava i Zakona i da omogući državnim institucijama: policiji, tužilaštvu, sudovima, bezbednosno informativnoj agenciji, vojsci da radi svoj posao po zakonu a ne po naredbi i potrebama vladara i partije koju on predstavlja i da sprovedu potpunu, privremenu, lustraciju pre nego što se raspišu opšti izbori je jedino i normalno rešenje ove situacije.
Razmislite dobro o ovome pre nego što vas emocije i trenutni lični interes gurnu u reku bez povratka.
Kajanje nikad nije pomoglo…
Ivan Kovačević
