Tek sam počeo da radim u školi. Potpuno neočekivano, mislio sam da ću biti programer. Pored programiranja predavao sam i matematiku. Sa đacima sam razgovarao kako sam znao i umeo. Sećajući se da sam i ja bio đak, uglavnom sam radio po uzoru na svoje profesore; verovao kako su oni u tolikim godinama prosvetarskog iskustva naučili da svoj posao rade valjano; ili ponekad, neočekivano, radio suprotno od onoga što mi se kod njih nije svidelo. Trudio se da budem iskren i svoj.
A učenika je uvek bilo i biće raznih.
Mnogih sa kolebanjem u verovanju da škola u životu ičemu služi i da je mudrost života biti tamo gde ti je mesto, a ne gde to drugi misle i toliko silno i nepotrebno žele.
Jedan od takvih učenika, baš zalutao u gimnaziju, ostao mi je u sećanju.
Nije previše voleo da uči (kao da ostali vole, ali uče). Nije mi smetao, ni bio nemiran. Ocene, ne daj bože.
Pitao sam ga zašto gubi vreme. Što se ne premesti u neku manje zahtevnu školu, gde su lakši predmeti iz kojih ima loše ocene. Kritikovao ga, niko ne treba da ide u školu u kojoj ne može da bude najmanje vrlo dobar. I ubeđivao ga da mu iskreno želim taj, vrlo dobar uspeh. U nekoj školi. On me gledao, slušao. I ćutao.
Posle par meseci se ispisao. Na prvim časovima matematike u toj, drugoj školi, nokauturao je svog novog profesora.
Saznao sam to, sreo ga i čudio se; jer sam ga kritikovao mesecima i meni ni reč nije rekao, a onda je za to isto, nekog drugog nokautirao na prvom času.
Iznenađen, prekorevao sam ga zbog neprimerenog ponašanja u novoj sredini.
Odgovorio mi je, tiho i mirno.
Da, kritikovao sam ga, ali ne i vređao.
Mislim da bismo svi, ako već nije kasno, morali mnogo više i bolje razlikovati i uvažavati ogromnu razliku između vređanja i kritikovanja.
Nokaut, naravno, ne odobravam.
