Pre nego što me napadnete, da znate da ova upitna rečenica u naslovu nema ništa lično sa Aleksandrom Vučićem, već sa onime što on politički predstavlja i šta zaposeda! No dobro, možda ćete i imati šta „ljudski“ poručiti, što će me uveriti da sam pogodio temu.
Da bih umirio duhove uznemirene naslovom, podsetimo se lekcija političke i pravne filosofije iz pera Monteskjea zapisanih u epohalnom delu „O duhu zakona“ gde je poručio da je politička vlast upravo onakva kakav je narod! Strašna poruka još iz vremena prosvetiteljstva stara skoro trista godina koja u celosti ocrtava stanje u kom se nalazimo i poručuje nam ko je „kriv“ što smo ovako ubogi: unutra – velika sirotinja, samo zavarani istrajnom propagandom o sveukupnom napretku; spolja – bez orijentacije, naslonjeni na kojekakve belosvetske hohštaplere koji preferiraju autokratiju i tiraniju a s druge strane, rado uzimamo novac zapadnjačkih demokratija, no ne bi smo da se vidi kako ga trošimo… I, sve to Aca kreira u ime građana Srbije- unesrećenih vekovnom radikalštinom čija je prva odlika politički despotizam, da ne kažem nasilje. Ali, budimo pošteni. Aca se samo „naslonio“ i „zajahao“ ono što su njegovi politički preci davno zasejali, istrajno gajili i ostavili u amanet njemu i sličnima. I budimo još pošteniji: mi tako hoćemo! Što reče sociolog Slobodan Inić, „Šešelj nije samo proizvod jedne unutrašnje i vlastite naopakosti. Ni on ni njegovi politički uspjesi… ne mogu se objasniti bez srpskog naroda sa njegovim urođenim i istorijskim smislom da sam sebi namiče ubilačke omče“, (Ogledalo istine). Slično je govorio i onaj kog je srpska nasilnička politička energija poslala na „onaj svet“ (Z.Đinđić): “Smatram da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića … nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj, posledica slabog društva“, (Perović Latinka, Dominantna i neželjena elita).
Da se vratim ličnosti koja je, za moj ukus, „persona non grata“ zdravog političkog života bilo kog društva. Hoću da kažem da onaj ko je bio i ostao osvedočeni propagator mržnje, patnje, nepravde, negator ljudskosti i etike – ne bi smeo nikada biti u poziciji javne vlasti! A, to kao nismo znali! I pored svesti o tome, upravo takvog hoćemo, i sve te tipuse sumnjive prošlosti: ratne zločince, ratne profitere, ratne i poratne pevaljke i namiguše na vlast, medijske sejače mržnje i druge Acine pomagače i pajtose! I opet kažem, nije Aca kriv – sve je do nas! Aca je skromni „navijač-huligan“, pravnik-hvalisavac bez radnog staža; on je samo bogomdane obdarenosti za sitne marifetluke a za njegova „visoka postignuća“, zaslužni smo mi. Zna on da je njegova slika skromna, zato oko sebe okuplja ološ ovog društva okaljan patnjom drugih – istinski vrednih i poštenih jedinki.
Dakle, nisam kritičan prema Aleksandru Vučiću koji se uspeo na vrh političke vlasti, već na nas same: neosvešćene građane, politički plebs, neoprezne onoliko koliko je uvek bio budan politički šljam u Srbiji. Da budemo načisto: mene to uopšte ne iznenađuje: obavešteni o političkoj prošlosti Srbije znaju da je u poslednja dva veka ovo društvo mahom provelo u autoritarnom političkom poretku- oko 150 godina! Zato je i danas važna i slikovita izjava Nikole Pašića (radikalskog gurua skoro pedeset godina), koju je izgovorio 1888. godine nakon abdikacije kralja Milana: „Narodna radikalna stranka mora trajno ostati na vlasti. Vlast ne sme ponovo doći u ruke protivnika…“ (Olga Popović, Kakva ili kolika država). Čini se poznato, samo osavremenjeno „ćacizmom“ kao paradigmom današnjeg političkog života. Zato je važno da u društvu postoji pokoravanje pravdi i pravičnosti kroz „pretnju“ vanpravnim sankcijama: gubitkom ugleda, poverenja, diskreditaciju, društvenu prokaženost… No, za to je potrebno imati građanina izgrađenog političkog integriteta, a Vučić zna da nam je tu društvo baš felerično jer je na tome „radio“ trideset godina!
Dakle, nije Vučić kriv, stotine je „vučića“ u Srbiji i u svakom slabom, nejakom društvu. Bolno je to što mi do sada nismo uspeli izgraditi građanina otpornog na političku manipulaciju najnižeg tipa i da smo skloni propadanju i padu od prilike do prilike, a prilika za besčašće u Srbiji uvek je bilo. Zbog toga je neophodno i sopstveno preispitivanje: koliko smo zaista građani koji imaju integritet jači od očiglednog beščašća.
Na kraju, kakvo je društvo u kom je Vučić nešto? Upravo onakvo kakav je on sam: hvalisav, a skroman; integritetom bogat, a siromašan; samouveren, a slab! I obrnuto, to smo mi: hvalisavi, siromašni i slabi!
U Šapcu, 14.01.2026.
Autor: dr Zoran Todorović, profesor
