ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Postoje gradovi koji propadaju zato što su izgubili ratove, zato što su ih pogodile elementarne nepogode ili zato što su ih zaobišli veliki istorijski tokovi. A postoje i gradovi, kao što je, na primer, Šabac, koji polako nestaju zato što su njihovi stanovnici prestali da veruju da njihova sudbina zavisi od njih samih.
Šabac danas sve više liči na grad koji se nalazi upravo na toj opasnoj granici.
Grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, grad koji je kroz istoriju bio simbol slobodarskog duha, trgovine, kulture i građanske samosvesti, kao da je izgubio ono što ga je nekad činilo posebnim, karakter.
Tužno je danas gledati, a još tužnije živeti u gradu koji svakog dana u svakom pogledu sve više odumire. Ali mnogo tužnije i neverovatnije od svega je to kako su se generacije Šapčana, koje su odrastale uz priče o „prvoj varoši Srbije“, o “Malom Parizu”, o gradu koji je uvek bio korak ispred drugih: „Mnogi misle da je Šabac šala, al` Šabac je Beogradu glava“, tako lako pomirile sa tom činjenicom. Zaboravljajući da žive u gradu koji je imao hrabrosti da bude drugačiji, u gradu kojim su se njegovi stanovnici ponosili.
Problem Šapca nije samo politički već kolektivno odustajanje. Jer, kada se sva odgovornost prebaci na vlast, građanin sebe oslobađa obaveze da bilo šta menja. A gradovi retko propadaju samo zbog loših vlasti, mnogo češće propadaju kada se građani pomire sa nakaradnim stanjem i prestanu da veruju u sebe.
Danas se, nažalost, sve ređe govori o tome šta će Šabac biti za deset ili dvadeset godina već se još uvek priča o tome šta je nekada bio. A grad koji živi od uspomena već je zakoračio na veoma opasan put.
Nije problem samo u vlasti. Nije problem samo u opoziciji. Nije problem čak ni u ekonomiji, kulturi ili demografiji pojedinačno. Problem je što su gotovo svi važni društveni mehanizmi koji jednom gradu daju život počeli da slabe istovremeno.
Grad koji je preživeo velika stradanja, naročito u Velikom ratu ali i u onom Drugom svetskom ratu, koji je odlikovan sa tri najveća ratna odlikovanja, i koji se iz pepela uvek podizao, jači nego što je bio izgubio je odlučujuću bitku sa sopstvenim građanima, i onima koji su se u njega naselili, jer, izgleda, ni jedne ni druge više nije briga ni za njegovu istoriju ni za tradiciju ali ni za budućnost.
Politički život u Šapcu danas izgleda kao puka formalnost. Vlast funkcioniše bez ozbiljne lokalne vizije, oslanjajući se pre svega na lojalnost centrima moći iz Beograda. Predsednik države, nezvanično prvi čovek stranke, nikada nije došao u zvaničnu posetu gradu pa ni onda kada ga je lokalna, podanička i udvorička napredna vlast, nagradila “Ključem grada” i proglasila počasnim građaninom. A fijasko politike da će “Šabac biti partner svojoj državi” dogodio se pre neki dan kada je lokalna vlast organizovala “narodni sabor” u selu Grušić na koji niko od viđenijih stranačkih funkcionera nije došao. Pa ni predsednik države koji je baš tog dana imao “pametnija posla”, da daje intervju za jednu televiziju.
Sa druge strane tužna priča je i takozvana šabačka opozicija (nekadašnja vlast) koja već šest godina ne uspeva da ponudi ozbiljnu alternativu niti da izgradi organizacije koje bi bile prepoznatljive po radu među građanima. Nekadašnji lider te političke opcije potpuno je izgubio politički kompas, pa danas “ne zna ni gde je pošo ni da li je došo”. Beogradski, politički, “mangupi” su ga znalački “preveslali”, obećavajući mu “kule i gradove” a on se “upecao” na taj durdubak i postao niko i ništa u srpskoj politici. Ali nikako to da shvati. Rezultat tog političkog “strmoglava” je što u Šapcu više ne postoji ni jedna ozbiljna politička ličnost koja bi imala poverenje građana i stala na čelo opozicije. Zato i ne čudi što opoziciono delovanje političkih partija u Šapcu nije usmereno prema kritici lokalne vlasti i njenom radu već je usmerena na borbu za najglasnijeg “podržavatelja” studenata.
Prvi simptomi „teške bolesti“ javili su se pre šest godina kada je došlo do promene vlasti u gradu. Kada je gradu „amputiran“ jedan od najvažnijih „delova tela“, politika, i kada je postalo jasno da za razvoj grada apsolutno nije zainteresovana ni stranka koja njime vlada jer je njihov slogan „Šabac partner svojoj državi“, uglavno značio udvorištvo Kabinetu u Beogradu ni lokalna opozicija.
Između takve vlasti i takve opozicije ostao je prazan prostor u kojem bi trebalo da postoji građanska energija. Ali ni nje gotovo da nema. Zborovi građana su sveli i uveli pod “kontaminacijom” opozicije a ni student nešto “izbegavaju” Šabac. Osim kad moraju…
Međutim, iako još uvek ima onih koji se sećaju kako su se nekada u ovom gradu vodile žustre rasprave o svemu i svačemu mnogi od njih ne mogu da shvate zašto je danas ravnodušnost postala dominantno raspoloženje. Ljudi više ne veruju da mogu nešto da promene. Povlače se u svoje privatne živote, svoje porodice i svoje svakodnevne brige. I upravo je to možda najveća pobeda svakog lošeg sistema. Ne onda kada građani ćute iz straha, već kada ćute iz uverenja da je svaka borba uzaludna.
Posledice takvog stanja vide se na svakom koraku. Kultura, po kojoj je Šabac bio poznat širom Srbije, danas je svedena na sporadične događaje i pojedinačne entuzijaste. Nekada se ulaganje u kulturu smatralo investicijom u identitet grada, izdvajalo se 7% iz budžeta grada, a danas se ona često posmatra kao nepotreban trošak.
Javna preduzeća odavno više nisu mesta razvoja i stručnog napredovanja, već prečesto služe kao partijski plen. Stručnost je izgubila bitku sa podobnošću, a građani račun za takvu politiku plaćaju svakodnevno. “Vrteška” partijskih kadrova, ”partije i bratije” je postala normalnost a radna mesta garancija za “sigurne glasove” i robovsku pripadnost stranci koja ih je radnim mestom “obradovala”.
Privreda u Šapcu formalno beleži investicije, otvaraju se pogoni i fabrike ali to su uglavno firme sa “prljavom” tehnologijom bez dozvola za rad pa ostaje pitanje da li takav razvoj zapravo želimo. I to u centru plodne i bogate Mačve. Da li je razvoj samo broj otvorenih radnih mesta ili podrazumeva i kvalitet života, kvalitet zarada, zaštitu životne sredine i perspektivu za mlade ljude?
Jer grad ne napreduje ako njegovi najobrazovaniji i najambiciozniji stanovnici odlaze a u njemu ostaju oni koji po ceo dan šetaju u radnim odelima i ne znaju jezik. A upravo to se događa. Mladi Šapčani danas sve češće svoju budućnost vide u Novom Sadu, Beogradu ili inostranstvu. Odlaze ne samo zbog novca. Odlaze zbog osećaja da se ovde ništa suštinski ne menja. Odlaze zbog osećaja da su vrata zatvorena za one koji nemaju partijsku knjižicu, političku vezu ili porodično zaleđe.
I možda je upravo to najveći poraz jednog grada. Ne kada izgubi fabriku, ne kada izgubi investiciju već kada izgubi generacije.
Paradoksalno, budžet grada nikada nije bio veći, preko šest milijardi dinara. Brojke zvuče impresivno. Međutim, običan građanin teško može da prepozna gde se taj novac a samim tim i rast vidi u svakodnevnom životu. Jer, ne vidi se u kvalitetu javnih usluga, ne vidi se u kulturnom životu, ne vidi se u novim sadržajima za mlade, ne vidi se u stvaranju atmosfere optimizma. A grad bez optimizma je grad koji polako stari. Bez obzira na to što su kafići i tržni centri puni i prepuni!?
Zato pitanje više nije da li Šabac nazaduje ili napreduje. Pravo pitanje glasi: da li smo spremni da priznamo šta se dešava? Jer nijedan grad ne propada preko noći, gradovi umiru polako. Prvo nestanu ideje, zatim ambicije, onda ljudi. Na kraju ostanu samo uspomene i priče o nekim starim, boljim, vremenima.
Šabac je kroz svoju istoriju preživeo okupacije, ratove, stradanja i razaranja. Uvek je uspevao da se podigne jer je imao ljude koji nisu pristajali na poraz. Pitanje je ima li ih dovoljno i danas. Jer budućnost ovog grada neće odrediti ni predsednik države, ni ministri, ni stranački lideri iz Beograda, odrediće je građani Šapca. Onog trenutka kada odluče da li žele da budu samo nemi posmatrači njegovog nestajanja ili ljudi koji će ponovo poverovati da njihov grad može biti nešto više od mesta iz kojeg se odlazi.
I možda je upravo to poslednji trenutak za ozbiljno pitanje: Da li danas živimo u gradu kakav želimo da ostavimo svojoj deci?
Ako je odgovor negativan, onda je vreme da se probudimo. Jer grad ne nestaje kada ostane bez novca, nestaje kada ostane bez ljudi kojima je do njega stalo. Kad oni koji su iz njega otišli shvate da nemaju više gde da se vrate.
Naslovna fotografija: Da li ovo želite da ostavite svojoj deci? / Srpska napredna stranka
