Kupovina diploma, odnosno nelegalno sticanje akademskog zvanja, predstavlja ozbiljan prekršaj i kršenje etičkih normi. Međutim, svedoci smo da se kod nas diplome sve češće kupuju i da su one postale lako dostupna „roba“ pa verujem, poštovani čitaoci, da mnogi od vas znaju nekog ko je kupovinom, dakle novcem a ne znanjem, došao do nje, diplome, a samim tim i do nekog, uglavno, rukovodećeg položaja i veće plate.
I to je postala normalnost. Od trenutka kad je Tomislav Nikolić, sa sumnjivom fakultetskom diplomom, stigao na čelo države i postao „junak“ za bar milion svojih pristalica koji su u svojim glavama pomislili: „Kad može on što ne bi smo i mi“. Naročito kad se shvati da takav čin ne prouzrokuje nikakve štetne posledice po onog ko takvu diplomu sebi pribavi.
I, listajući brojne novinske članke o ovoj temi došao sam do zaključka da se najviše kupuju diplome kojekakvih menadžera. Mada, što je zabrinjavajuće, na Univerzitetu u Kragujevcu kupovale su se i diplome medicinskih sestara pa i lekara. Priča se da i u Šapcu ima jedan takav ali na svu sreću ne radi u struci već obavlja neku direktorsku funkciju.
E, sad, kako i zašto se neko odluči da kupu diplomu? Pitanje koje me je dugo mučilo. I ko je taj što je spraman, po mom mišljenju, na jedan takav, reklo bi se, „hrabar“ ili ludački čin. A odgovor na to pitanje dobio sam igrom slučaja.
Polazna osnova koja pokreće potrebu za diplomom je članstvo u nekoj političkoj partiji. Vladajućoj naravno. A onda ako si odan partiji i blizak, po bilo kom osnovu, nekom lokalnom, ili još bolje republičkom, funkcioneru i ako se malo angažuješ u radu stranke, uglavno na „prljavim poslovima“ možeš da „zaslužiš“ neko radno mesto u lokalnoj samoupravi, javnom preduzeću, zdravstvenoj uststanovi…
A sa poslom ide i obaveza za predanijim radom u stranci. I, tako počneš da „krvariš“ za tu istu stranku. Naročito kad su neki izbori, a njih Bogu hvala ima svaki čas. Skupljanje „sigurnih“ glasova, agitovanje po kućama, na društvenim mrežama, vređanje neistomišljenika… Muljanja „sve u šesnaest“. I što više „krvariš“, a te 2020. u doba pandemije i otimanja vlasti u Šapcu mnogo se „krvarilo“, rastu apetiti za boljim i plaćenijim radnim mestom. Ali, kako radiš na državnom poslu nemoguće je da se plata poveća – samo tako. A ni napredovanje u službi. A zaslužio si i jedno i drugo.
Tada stupa na scenu neko iz upravljačkih struktura ustanove u kojoj radiš, a takođe član stranke, i predloži ti da „kupiš“ diplomu. A cilj opravdava sredstvo.
Naravno, mnogi su u toj istoj stranci došli do diploma na takav način i „poznaju“ ljude koji ti taj problem mogu da reše. I reše ga. Za nekoliko hiljada evra. Tačnije, za diplomu za koju znam da je kupljena plaćeno je 6.000 evra.
I, sad, verujem da se monogi od vas, koji će pročitati ovaj tekst, pitate kako se to radi. Kako za mesec dana dobiješ diplomu za koju neko četiri godine „cepa cipele“, odlazeći svaki dan na fakultet. Da ne govorimo o učenju.
Pa lako! „Trgovac“ diplomama je dobar sa nekim koji radi na fakultetu, ili i sam radi tamo, pa onda u arhivi pronađe neko ime koje je pre četiri godine upisalo taj fakultet ali i napustilo. Njegovo ime se lako zameni sa imenom „klijenta“ i pola posla je gotovo. Za drugu polovinu posla je potrebno da doneseš lovu i dvadeset hemijski koje različito pišu!? Zašto hemijske? Pa da ne ispadne da si sve ispitne prijave i druga dokumenta, u četiri godine, potpisivao istom olovkom. Da ne „upadne u oči“! Znaju ljudi.
Tako dobiješ „Uverenje o stečenom visokom obrazovanju“ a sa tim i takvim uverenjem sleduje ti bolje i plaćenije radno mesto. Naravno, nije te briga što pojma nemaš da radiš taj posao jer svuda ima neko ko je pametan i stručan da radi umesto tebe. A ne pripada i neće da pripada sranci kojoj ti pripadaš.
Priča se da je velika većina zaposlenih u jednoj šabačkoj komunalnoj službi došla na ovakav način do diploma. Samo da bi im se povećao koeficijent a sa njim i plata. Jer drugačije nije moglo.
Pred kraj prošle godine pisali smo i o jednom takvom slučaju u „Domu zdravlja“ u Šapcu. A epilog našeg pisanja je da je ta osoba, sa takvom diplomom, u međuvremenu postala šefica celog jednog odeljenja. Pokazalo se da su njene zasluge u radu za stranku toliko velike da problem ne predstavlja ni činjenica da je, greškom, kupila neodgovarajuću diplomu. Ali, ko te pita, „diplomi se u zube ne gleda“!
Zanimljivo je, a i srećna okolnost za „šeficu“ je što u toj službi ima i jedna osoba sa „dugačkim jezikom“ a koja zna da radi posao. Čak ima i fakultetsku diplomu sa prosečnom ocenim 10,00, koju joj u firmi ne priznaju jer neće da „krvari“ za stranku.
Ovim slučajem ćemo se u narednom periodu malo više pozabaviti. „Zabave“ radi… jer promeniti sigurno ništa nećemo. Dok se ne promeni sistem… A i oni koji taj sistem čine.
Ivan Kovačević
