Kada smeće progovori:
U gradu poput Šapca, nekad su političke podele često bile oštre, a lokalne teme lako su postajale poligon za šire sukobe. I tako je jedno komunalno preduzeće, pre mnogo godina, postalo ogledalo dubljeg problema, odnosa politike prema ljudima koje je Srpska napredna stranka koristila kao sredstvo a nije ih videla kao cilj.
Reč je o JKP „Stari grad“, preduzeću koje godinama zapošljava mahom nekvalifikovane i polukvalifikovane radnike. Upravo ta socijalna i obrazovna struktura učinila ih je ranjivim, ne zato što su manje vredni, već zato što su često izloženi pritiscima, obećanjima i manipulacijama koje dolaze odozgo.
U Šabac danas ne smrdi samo smeće na ulicama. Smrdi i model političkog delovanja koji se godinama gradio na jednoj jednostavnoj, ali opasnoj računici, da su najranjiviji radnici najlakši za manipulaciju.
JKP „Stari grad“ nije samo komunalno preduzeće. Ono je studija slučaja kako je Srpska napredna stranka koristila socijalno ugrožene slojeve kao političko oružje, dok je bila u opoziciji, i kako ih zaboravila kada je došla na vlast.
I tako dok je Srpska napredna stranka bila u opoziciji u Šapcu, naročito tokom 2018. i 2019. godine, radnici ovog preduzeća postali su neformalna politička poluga. Organizovani su štrajkovi, obustave rada a protesti nisu bili samo izraz radničkog nezadovoljstva već su bili i deo šire političke strategije. Poruka je bila jasna: promena vlasti doneće bolje plate, sigurnije poslove i dostojanstvenije uslove rada.
Radnici su poverovali, i to je možda najvažniji deo ove priče.
U januaru 2018. godine Održan štrajk upozorenja u JKP “Stari Grad” Šabac. Zvanično iza ovog štrajka stao je USS Sloga Nezavisni sindikat JKP “Stari Grad” Šabac koji je u krugu preduzeća održao ranije najavljen štrajk upozorenja. U tom jednočasovnom štrajku upozorenja na kome se okupilo oko 200 radnika izneti su zahtevi sindikata koji su se ticali isplate solidarne pomoći na osnovu kolektivnog ugovora, budući da su zaposleni u tom sektoru izdvojeni iz dela za vraćanje smanjenih zarada koje je donela Vlada Srbije.
Kada se vlast u Šapcu zaista promenila, obećanja naprednjaka su nestala. Umesto sistemskog unapređenja uslova rada, stigla su nova rukovodstva. Umesto transparentnih konkursa i stručnosti, pojavili su se partijski kadrovi sa sumnjivim kvalifikacijama. Umesto većih plata, realni pad standarda usled rasta cena. A umesto istine, medijska slika u kojoj je sve „u najboljem redu“.
Ali stvarnost ima jednu nezgodnu osobinu: ne može se zauvek sakriti. Kao ni činjenica da su radnici JKP „Stari grad“ postali nalakša meta za odvođenje u Ćacilend ili na brojne skupove Srpske naoredne stranke.
Pod pretnjom otkazom.
Predhodno je na zboru radnika, a zatim i u pregovorima štrajkačkog odbora sa predstavnicima poslodavca rečeno da ne postoji mogućnost da se zaposlenima isplati novčana pomoć i da će se videti u narednom periodu postoji li uopšte takva mogućnost.
USS Sloga Nezavisni sindikat JKP “Stari Grad Šabac” je većinski sindikat u tom JKP preduzeću koji je tvrdio da od 298 zaposlenih radnika ima 294 člana u sindikatu.
Tokom 2018. i 2019. godine, dok je tadašnja gradska vlast bila na meti političkog pritiska, radnici JKP „Stari grad“ postali su udarna pesnica „nezadovoljstva“. Štrajkovi, obustave rada, protesti, sve je imalo jasan politički kontekst. Poruka koja im je servirana bila je brutalno jednostavna: izdržite još malo, kada mi dođemo, biće vam bolje.
I, došli su ali ništa se nije promenilo nabolje. Čak postal je i gore.
Ili preciznije, promenilo se samo ono što je bilo važno za partiju: kontrola nad preduzećem. Na rukovodeća mesta dolaze podobni, ne nužno sposobni. Priče o „razvoju“ i „ulaganjima“ ostaju rezervisane za medije bliske vlasti. Plate stagniraju ili realno padaju. Uslovi rada ostaju isti ili gori.
A radnici? Oni koji su bili korisni, postaju nevidljivi.
Sve dok ponovo ne postanu problem.
Ovoga puta, bez političkog dirigenta, radnici izlaze na ulice. Protestne vožnje kamionima kroz grad nisu bile performans, bile su upozorenje. Kada ni to nije bilo dovoljno, usledio je potez koji razotkriva sve: obustava odnošenja smeća. Grad zatrpan otpadom postaje savršena metafora vlasti koja ne rešava probleme već ih gura dok ne eksplodiraju.
Ipak, po gradu, a i među radnicima se govorilo da je iza tog štrajka stajala Srpska napredna stranka a za njih JKP „Stari grad“ nije bio samo komunalno preduzeće. Ono je studija slučaja kako je Srpska napredna stranka koristila socijalno ugrožene slojeve kao političko oružje, dok je bila u opoziciji, i kako ih je zaboravila, kada je došla na vlast.
Tokom 2018. i 2019. godine, dok je tadašnja gradska vlast bila na meti političkog pritiska, radnici ovog preduzeća postali su udarna pesnica „nezadovoljstva“. Štrajkovi, obustave rada, protesti, sve je imalo jasan politički kontekst. Poruka koja im je servirana bila je brutalno jednostavna: izdržite još malo, kada mi dođemo, biće vam bolje.
Politička manipulacija ima rok trajanja. Možete neko vreme koristiti ljude kao alat, mobilisati ih, obećavati im, usmeravati njihovo nezadovoljstvo. Ali ako iza toga ne stoji stvarna promena, isti ti ljudi postaju dokaz vaše neuspešnosti.
I, došli su ali ništa se nije promenilo nabolje. Čak postal je i gore.
Ili preciznije, promenilo se samo ono što je bilo važno za partiju: kontrola nad preduzećem. Na rukovodeća mesta dolaze podobni, ne nužno sposobni. Priče o „razvoju“ i „ulaganjima“ ostaju rezervisane samo za medije bliske vlasti. Plate stagniraju ili realno padaju. Uslovi rada ostaju isti ili gori. A radnici? Oni koji su bili korisni, postaju nevidljivi. Sve dok ponovo nisu postali problem.
Kada su radnici ponovo izašli na ulice, ovog puta bez političkog scenarija koji ih vodi, već iz sopstvenog očaja, postalo je jasno da se krug zatvorio. Protestne vožnje kamionima kroz grad bile su upozorenje. Ignorisano upozorenje. A onda je usledio potez koji niko nije mogao da ignoriše, obustava odnošenja smeća.
Grad zatrpan otpadom nije samo komunalni problem. To je politička metafora. To je slika sistema u kojem se problemi guraju pod tepih dok ne počnu da se preliva preko ivice.
Ironija je očigledna: isti oni radnici koji su nekada korišćeni kao sredstvo pritiska protiv bivše vlasti, sada su postali najveći problem naprednjačkoj vlasti. Ne zato što su se promenili već zato što su prestali da veruju.
Ovoga puta, bez političkog dirigenta, radnici su izlašli na ulice. Protestne vožnje kamionima kroz grad nisu bile performans, bile su upozorenje. Kada ni to nije bilo dovoljno, usledio je potez koji razotkriva sve: obustava odnošenja smeća. Grad zatrpan otpadom postaje savršena metafora vlasti koja ne rešava probleme već ih gura pod tepih dok ne eksplodiraju.
Ono što je najopasnije po ovu naprednjačku vlast jeste činjenica da ovaj put nema političke koristi. Nema opozicije koju mogu okriviti. Nema „neprijatelja“ na kojeg mogu prebaciti odgovornost.
Postoji samo ogledalo. I u tom ogledalu vidi se nešto što vlast pokušava da sakrije: da su isti oni radnici koje su koristili za dolazak na vlast sada dokaz njihove nesposobnosti da tu vlast opravdaju.
Šabac danas ne guši samo smeće. Guši ga i jedna politička iluzija koja se raspada pred očima građana. A poruka je jednostavna i univerzalna: ko gradi vlast na manipulaciji, pre ili kasnije biće zatrpan sopstvenim lažnim obećanjima.
Baš kao grad smećem.
Zloupotreba radnika nije samo moralni problem, ona je strateška greška. Jer radnici možda jesu potcenjeni, ali nisu slepi. Možda nemaju formalno obrazovanje, ali imaju iskustvo. I možda neko vreme ćute ali kada progovore, posledice se ne mogu ignorisati
Zato ovo nije samo priča o komunalnom haosu. Ovo je priča o političkom bumerangu.
Jer manipulacija ima granicu. Možete obećavati, možete koristiti ljude kao sredstvo pritiska, možete ih ubeđivati da rade protiv sopstvenih interesa ali samo do trenutka kada shvate da su prevareni.
A kada se to desi, posledice nisu političke, one su vidljive na ulicama, u kontejnerima koji se prelivaju, u gradu koji staje.
Šabac danas pokazuje ono što mnogi gradovi tek treba da nauče: najopasnije je graditi vlast na ljudima koje ne poštuješ. Jer oni možda jesu potcenjeni ali nisu beskonačno strpljivi.
I kada konačno prestanu da veruju više ne rade za vlast već tada postaju ono što su oduvek bili, snaga. Samo ovaj put, protiv vlasti.
I.K.
TRAGAČ
A koliko su šabački naprednjaci verovali u naivnost radnika JKP “Stari grad” svedoči ćinjenica da su ovom preduzeću poklanjali veliku pažnju u svom informativnom glasilu koji su zvali “Tragač”. Listu koji je bio preteča današnjem “Informeru”!?
