Privatizacija kao egzekucija, kako su ubijani lokalni mediji i njihovi ljudi (drugi deo)
Još gore je prošla Radio-televizija “Šabac” koja je bila simbol jednog vremena kada je lokalni medij mogao biti ugledan, relevantan i profesionalan. Prepoznat ne samo u Srbiji, već i van granica Srbije, u bivšoj Jugoslaviji, privatizovan je kao da je bezvredna imovina. Sa 26 zaposlenih u trenutku privatizacije, ta medijska kuća je imala znanje, iskustvo, ugled i poverenje među građanima. Imala je ono što se ne može kupiti, ljude koji su verovali u svoj posao. Upravo ti ljudi su, paradoksalno, postali najveće žrtve a Radio-televizija “Šabac” jedan od najupečatljivijih primera tog sistemskog uništavanja. Medij koji je decenijama bio sinonim za ozbiljno i odgovorno novinarstvo, RTV “Šabac” nije propao zato što nije imao potencijal, propao je jer je namerno prepušten pogrešnim ljudima.
Javno-informativno preduzeće „Radio-televizija Šabac“ prodato je, u oktobru 2015. godine, u Agenciji za privatizaciju za 446.001,82 EUR. Bio je to, posle Dnevnika AD iz Novog Sada, najskuplji medij u drugom krugu privatizacije.
Mediji su tada objavili da je šabačku televiziju i radio kupio Aleksandar Živanović, marketinški stručnjak iz tog grada, koji je sa tom kućom sarađivao skoro 10 godina.
On je bio i jedini zainteresovan za kupovinu tog preduzeća.
– Zbog ugovornih obaveza, pisanih i nepisanih pravila aukcijskog poslovanja, neću davati izjave o samoj kupovini ali mogu reći da sam sarađivao, kao marketing menadžer, dugi niz godina sa medijskom kućom RTV „Šabac“ i to na obostrano zadovoljstvo. Profesionalnost je ono što krasi sve zaposlene u toj kući, ali i nedostatak dobre opreme i to je ono što treba menjati – bile su prve reči koje je tada izgovorio Živanović agenciji „Beta“.
RTV „Šabac“ je u to vreme upošljavao 26 novinara i tehničara, kao i 12 honorarnih saradnika. „Radio Šabac“, nekada najslušaniji radio u SFRJ, imao je lokalnu frekvenciju, dok je televizijski signal bio regionalnog karaktera u Mačvanskom okrugu a u vlasništvo kupac je dobio i poslovni prostor na oko 2.000 m2 u centru grada sa tri studija.
Nakon što je Živanović kupio RTV „Šabac“, neki od zaposlenih su rekli agenciji „Beta“ da je to „najbolje rešenje ako već mora privatizacija“.
Danas, bivši zaposleni nerado pričaju o televiziji koja je u to vreme imala ugled, poverenje i programsku shemu koja je bila interesantna i za gledaoce izvan Mačvanskog okruga. Ipak, jedan od retkih koji je pristao da o RTV “Šabac” nešto kaže o tom vremenu pre privatizacije je Zoran Milutinović, snimatelj u RTV “Šabac”.
– Kao jedan od pokretača Televizije “Šabac”, 6. oktobra 2000. godine. Mogu da kažem da je TV “Šabac” prolazila kroz razne faze. U samom početku je radila sa lošim tehničkim uslovima i malim brojem ljudi. Vremenom se razvijala u tehničko-tehnološkom smislu da bi “zlatno doba” bilo u vreme direktora Milana Bečejića gde je Televizija “Šabac” imala jedan od najboljih programa među regionalnim televizijama u Srbiji. Što potvrđuju razna prva mesta koje su osvajale emisije i prilozi Televizije “Šabac” na raznim takmičenjima. O programu koji se gledao i van naše teritorije, mogu da potvrdim, kada sam otišao da radim kao snimatelj zrenjaninske gitarijade, u hotelu gde smo bili smešteni, u holu hotela, bio je emitovan program Televizije “Šabac”. Svo vreme postojanja trudili smo se da benefite našeg grada vide građani Mačvanskog okruga i naravno opštine Šabac gde smo se trudili da pokrijemo sve događaje, manifestacije ali i da pokažemo sve probleme na koje su građani nailazili i šta im je smetalo. Pogotovo u to “zlatno doba” Televizije “Šabac”, niko od političkih aktera nije bio povlašćen od kritika i ukazivalo se na sve probleme koje su građani imali. Tako da kao zaključak mogu da kažem da su građani imali veoma visoko poverenje u Televiziju “Šabac”.
A da je Televizija “Šabac” bila drugačija od mnogih medija u Srbiji svedoči i Đorđe Mijailović koji je kao vrlo mlad dobio šansu da radi na ovom mediju.
– Možda nismo ni bili svesni koliko je velika ta uloga TV “Šabac” bila, sve dok taj jedan medij nismo izgubili. Televizija “Šabac” je u periodu kada sam ja radio tamo, važila za možda i jedini slobodan medij u Srbiji, svakako jedini slobodan lokalni medij. Fokus ove televizije su bili građani, te su vlasti bile izložene kritičkom izveštavanju, jer je zapravo to i uloga medija, korektiv društva. Imali smo hendikep, predstavnici vladajuće partije (SNS) nisu ni tada želeli da govore pred slobodnim novinarima, nisu nas pozivali na konferencije za štampu, te su neretko na naše priče odgovarali na drugim medijima. E, upravo i ti mediji su sada izgubili na značaju, jer u gradu vlada potpuno jednoumlje, cenzura i možda najviše autocenzura u lokalnim medijima.
Bilo je tu nešto “trulo”!
U “malom” gradu, kao što je Šabac, vest da je Aleksandar Živanović kupio RTV Šabac bila je, u najmanju ruku, senzacija. Tim pre što je Živanović “iskeširao” čitavih 446.001,82 evra. Ali, stvar je brzo razrešena jer je, a po tvrđenju i samog kupca, oko petnaestak uglednih šabačkih privrednika uložilo po tridesetak hiljada evra i “pomoglo” Živanoviću da kupi ove medije (radio i televiziju). Pod kojim uslovom i zašto su to uradili nije razjašnjeno ni do dana današnjeg ali je bilo jasno da njih na to nije “nagovorio” Živanović nego neka mnogo veća “sila”.
Međutim, odmah posle kupovine RTV Šabac Živanović se pojavio i kao učesnik u kupovini još jednog šabačkog medija “Glas Podrinja”, koji je po drugi put bio izložen privatizaciji. A svi relevantni mediji i novinarska udruženja u zemlji na posprdan način su ovo komentarisali:
Pod naslovom Aleksandar Živanović pretekao Radoicu Milosavljevića, objavljen je tekst sledeće sadržine: “Novi (uslovni) vlasnik RTV Šabac Aleksandar Živanović na otvaranju ponuda u Agenciji za privatizaciju se pojavio i kao potencijalni kupac nedeljnika „Glas Podrinja“ iz Šapca. Kupovina ova dva medija će ga koštati više od 600.000 evra čime će po izdvojenom novcu za kupovinu medija preteći i Radoicu Milosavljevića koji je do sada za medije opredelio oko 300.000 evra.
Za nedeljnik „Glas Podrinja“ iz Šapca stigle su dve ponude, konkurent Aleksandru Živanoviću bila je firma „In tehnik“ d.o.o. iz Šapca.
Početna cena u drugom krugu privatizacije ovog nedeljnika iznosila je 180.000 evra.”
Da li je zbog ovog i ovakvih tekstova nekome u Šapcu ipak “proradila savest” nije poznato ali je Šabački nedeljnik „Glas Podrinja“, ipak, kupio Nenad Živanović, preduzetnik iz Šapca, za 184.598 EUR s tim da je drugi Živanović ponudio za 1.000 EUR nižu cenu.
Nenad Živanović pripadao je mlađem krugu šabačkih biznismena a poznatiji javnosti bio je po svojoj firmi „In-tehnik“ koja je, kao partner jednoj građevinskoj firmi, izgradila šabački bazen u rekordnom roku za oko 300 miliona dinara i, govorilo se, bio u bliskim odnosima sa lokalnom vlašću.
Ipak, bilo je nešto “trulo” u privatizacijama ova dva medija. Naime, Aleksandar Živanović, koji je kupio RTV “Šabac” postao je direktor “Glas Podrinja”, nedeljnika kojeg je pokušao da kupi ali nije uspeo. Dok je director RTV “Šabac” postao Ljubomir Podunavac. To je upućivalo na pomisao da su oba Živanovića samo “igračke” u nečijim rukama ali su to svi, svesno ili ne, prećutali verujući da su ovim “manevrom” šabački mediji spaseni a samim tim i da će novinari imati odgovarajući tretman. Kakav i zaslužuju.
RTV “Šabac”: tišina koja je pojela novinare
RTV “Šabac” nije ugašen jednim potpisom. Ugašen je polako, mesec po mesec, neisplaćenom platom, neuplaćenim doprinosima i državnim ćutanjem. Ugašen je onako kako se u Srbiji najčešće gase stvari koje smetaju, bez buke i bez krivaca.
Plata je prestala da bude pravo, postala je lutrija. Doprinosi su nestali kao da nikada nisu ni postojali. Radni odnos se sveo na čekanje da li će biti isplate, da li će biti sutra. Država je znala. Grad je znao. Inspekcije su znale. Političari su znali. I svi su odlučili da je tišina najjeftinije rešenje.
U Šapcu nema anonimnosti. Kada novinar ostane bez posla, to svi vide. I to je deo poruke. Poruke da se neposlušnost ne isplati i da je ćutanje sigurnija opcija. RTV “Šabac” je zato bio primer, ne izuzetak. Kada su novinari potražili pravdu na sudu, dobili su papir. Bez novca. Bez epiloga. Računi su bili prazni, firma blokirana, a vlasnik “izgubljen u prostoru i vremenu”. Pravda je stigla kasno, kao i uvek, i bez ikakvog smisla.
RTV “Šabac” danas ne postoji. Ali problem nije u jednoj televiziji. Problem je u tome što se u Srbiji novinarstvu prvo oduzme egzistencija, pa tek onda sloboda. Gladni novinar nije slobodan novinar, on je samo još jedan tihi radnik koji uči da ne postavlja pitanja.
Ovo nije bio kraj jedne televizije. Ovo je bila lekcija. I upozorenje. Ako se ćutanje isplati više od istine, onda je jasno zašto su redakcije prazne, a etar pun, tišine.
Novinari na ivici: kako je privatizacija lokalnih medija pretvorila profesiju u socijalni slučaj
Preko noći, novinari su izgubili ono malo sigurnosti koju su imali: redovna primanja, uplaćene doprinose i makar privid stabilnog radnog odnosa. Iako su kupoprodajni ugovori obavezivali nove vlasnike da zadrže zaposlene određeni period, ta obaveza je u praksi svedena na formalnost. Novinari su vrlo brzo proglašeni „troškom“, a njihova prava preprekom za profit ili političku poslušnost.
Oni koji su na vreme shvatili da RTV “Šabac” nema budućnost otišli su. Oni koji su verovali ostali su da se pate do samog kraja. Međutim, za sve njih ljubav prema televiziji i sećanje na lepe trenutke koje su u njoj proživeli nisu im dozvoljavali da “o svojoj kući” pričaju ništa loše. Iako je za priču, i naravoučenije, mnogo toga lošeg bilo a što se ne bi smelo zaboraviti. Ni prećutati!
– S obzirom da sam jako teško podnela gašenje firme (kojoj sam najiskrenije, najposvećenije i najčestitije darovala ceo radni i najveći deo životnog veka), teško mi je da bilo šta „komentarišem“… Ipak, nadam se da će se bar neko prepoznati u ovih nekoliko rečenica… Sramota je što je dopušteno da se RTV “Šabac” ugasi, upravo zbog svega što je značila, zbog generacija koje su svoje živote utkale u njen rad, zbog ovoga kako nam izgleda medijska slika posle njenog gašenja… Sramota je i što je sve ono godinama propadalo; naravno ako je nešto unutar zidova ostalo nakon svih – počev od vlasnika – koji su se namirivali na razne načine… A urušavanje je, mora se priznati (što dodatno boli) počelo za vreme prethodne gradske vlasti, nova je to samo dokrajčila… Lično, sa Televizijom se nisam „poistovetila“, ali Radio je bio moj život (i danas, kada me pitaju zašto nema Radio Šapca, knedla se stegne u grlu)…
„Mučenje“ je trajalo, a početkom oktobra 2021. „prestala je potreba za mojim radom“… Ti koji su odlučivali o RTV “Šabac” (mislim, ne samo vlasnik) poigrali su se sa mojom i sudbinama mojih kolega, i neka im je na čast… – sa setom i tugom danas govori Svetlana Ceca Ljubić, novinarka, urednica i nekadašnje zaštitno ime Radio Šapca.
Medijska privatizacija kao tiho ubistvo novinarstva
RTV “Šabac” je u privatizaciju ušao sa redakcijom koja je imala ljude, iskustvo i publiku. Izašao je kao prazna ljuštura. Novi vlasnik, ili vlasnici, su vrlo brzo pokazali da ih novinarstvo ne zanima, zanimalo ih je da medij postoji samo kao sredstvo, a ne kao javna služba. Novinari su postali “trošak” a ne temelj na kojem se gradi program.
Otpuštanja su retko bila direktna. Umesto toga, uvedena je taktika iscrpljivanja: neredovne isplate zarada, neplaćeni porezi i doprinosi… Kada plata postane izuzetak, a ne pravilo, odlazak iz redakcije više nije izbor, već pitanje opstanka. Tako su mnogi novinari, snimatelji, spikeri, tonci… bili primorani da sami napuste svoje medijske kuće, čime su vlasnici izbegavali formalne otkaze i odgovornost.
U tom procesu, novinari su gurani ka „dobrovoljnim“ odlascima, ne zato što su želeli da odu, već zato što su morali da biraju između profesionalnog dostojanstva i golog opstanka. Tako je vlast dobila savršen mehanizam: redakcije bez otkaza, ali i bez ljudi koji bi postavljali pitanja.
Posebno su stradali lokalni mediji. Tamo gde je novinarstvo ionako preživljavalo na ivici, privatizacija je delovala kao egzekucija.
– Otkaz u toj medijskoj kući dao sam zbog finansijskih problema, iako tamo nikada nisu bile sjajne plate, poslednjih godina postojanja Televizije “Šabac”, taj problem je isplivao na površinu. Nikada u toj kući nisam imao problema sa slobodom da radim svoj posao onako kako profesija zapoveda, ali je već postalo mučno biti deo tog medija jer su nam sve finansije bile blokirane. Nismo imali osnovnih sredstava za rad, kompjuteri za realizaciju programa su se kvarili, kamere su se kvarile usled starosti, nije bilo novca za gorivo i registraciju automobila, praktično nije bilo moguće nastaviti rad tamo, pa sam u novembru 2020. godine odlučio da svoj profesionalni put nastavim na nekom drugom mestu – seća se novinar Đorđe Mijailović.
Otpuštanja su maskirana u administrativnu torturu. Plata je prestala da bude pravo, postala je povremena milostinja. Porezi i doprinosi su sistematski izbegavani, a radni odnosi razgrađeni do tačke potpunog obesmišljavanja. Država je to posmatrala bez reakcije, gledala i ćutala. Inspekcije su znale, sudovi su kasnili, sudski procesi trajali godinama, kršenje radnih prava postalo je nova normalnost a odgovornost je razvodnjena do neprepoznatljivosti. Redakcije koje su nekada imale po dvadeset ili trideset zaposlenih, svedene su na dva ili tri novinara, često angažovana po ugovorima o delu ili autorskim ugovorima, bez ikakve zaštite.
– Za čoveka koji je od samog početka radio u Televiziji “Šabac” odlazak iz nje je bio emotivan i veoma težak. Ali zbog loše finansijske situacije i veoma velikog kašnjenja u isplati ličnih dohodaka, neuplaćivanja doprinosa i loših međuljudskih odnosa, između radnika i vlasnika, 2021. godine sam odlučio da napustim Televiziju “Šabac” – sa setom govori Zoran Milutinović, bivši snimatelj.
Zakonske i ugovorne obaveze o zadržavanju zaposlenih nisu ukinute, one su jednostavno ignorisane. Plata je prestala da bude redovna, doprinosi su prestali da postoje, a radni odnos se pretvorio u neizvesnost iz meseca u mesec.
Sudovi su ponudili lažnu nadu. Novinari su tužili, dobijali presude, ali ne i novac. Računi su bili prazni, firme blokirane, a vlasnici su već otvarali nove pravne subjekte, nastavljajući posao kao da se ništa nije dogodilo. Država je to tolerisala. Inspekcije su ćutale. Zakon je postao dekor, a pravda farsa.
– U trenutku kada sam dao otkaz, RTV “Šabac” mi je dugovala četiri mesečne zarade, uprkos obećanjima tadašnjeg direktora i vlasnika televizije da će mi dugovanja biti izmirena, to se nije dogodilo, te sam ja bio prinuđen da svoju zaradu naplatim preko izvršitelja. Uspeo sam da dobijem sve zaostale zarade, što nije slučaj i kod ostalih zaposlenih koji su nakon mene ostali da rade u toj medijskoj kući – kaže Đorđe Mijailović.
Otpuštanja nisu sprovođena javno, jer bi to značilo odgovornost. Umesto toga, uvedena je taktika iscrpljivanja: radiš, ali ne znaš kada ćeš biti plaćen; formalno si zaposlen, ali faktički bez ikakve sigurnosti. Mnogi radnici RTV “Šabac” nisu otišli zato što su želeli, otišli su zato što više nisu mogli da prežive. Tako su “vlasnici” oprali ruke, a sistem im je u tome pomogao.
U pokušaju da zaštite elementarna prava, mnogi novinari su se obratili sudovima. Ali ni to nije donelo pravdu. Blokada računa firmi koje su već bile finansijski ispražnjene značila je još jednu iluziju pravde.
– Telvizija “Šabac” je ima veliki dug prema meni, koji sam ja normalno pokušao u ličnom kontaktu sa vlasnikom i direktorom Aleksandrom Živanović da rešim i dogovorim neku dinamiku isplate bez suda. Obećanja sam sva dobijao uz reči „Ja nikome nisam ostao dužan“. Kako je vreme prolazilo još jedan kolega i ja potražili smo pravnu pomoć advokata sa svom dokumentacijom koju smo imali. Advokat nas je savetovao da u tom momentu ne podnosimo tužbu protiv njega, nije izvestan uspeh spora, pošto je firma bila nenaplativa, a naši troškovi utuženja bi bili veliki. Odnosno nije imalo iz čega da se isplate naša potraživanja. Tako da smo od toga odustali i čekamo bolja vremena – nada se bivši snimatelj, Zoran Milutinović.
Kada su radnici potražili pravdu na sudu, dobili su još jednu iluziju. Presude bez isplata. Blokirani računi bez sredstava. Firma ugašena, ali odgovornost rasuta. Vlasnici su nastavili dalje, država je okrenula glavu, a novinari su ostali sa papirima koji ne znače ništa u prodavnici, apoteci ili na šalteru za struju.
RTV “Šabac”: privatizacija kao presuda za novinare…
Danas, lokalni novinar u Srbiji često nije profesionalac koji informiše javnost, već radnik na ivici egzistencije, prepušten milosti vlasnika, politike i tržišta koje nikada nije ni postojalo. Privatizacija medija nije donela slobodu, već je mnogima donela ćutanje ne zato što su ga izabrali, već zato što im je nametnuto kao jedini način da prežive.
RTV “Šabac” nije samo ugašen medij. On je dokaz kako funkcioniše model uništavanja lokalnog novinarstva u Srbiji: prvo se novinari dovedu do ivice, zatim se medij finansijski iscrpi, a onda se sve završi tišinom. Bez istrage. Bez odgovornosti. Bez sramote.
– Kao što sam pomenuo, televizija je imala svoje “zlatno doba”. Nikada nije imala prevelike plate ali je uglavnom imala redovne plate, bez kašnjenja. Posle privatizacije gde je vlasnik postao Aleksandar Živanović, bio je period gde je televizija radila sa malim padom kvaliteta i zarada ali je sve to bilo podnošljivo. U momentu kada je vlasnik televizije postao i direktor, Televizija “Šabac” je krenula u svoj sunovrat. Od tehničko-tehnološkog, do pada kvaliteta programa. Nažalost to je išlo negativnom progresijom i dovelo do totalnog gašenja Televizije “Šabac”. Od čega mislim da najviše štete imaju građani Šapca – smatra Zoran Milutinović
U malom gradu kao što je Šabac, novinar ne može da nestane anonimno. On ostaje bez posla pred svima, bez zaštite, često i bez mogućnosti da se ponovo zaposli. To nije slučajnost, to je poruka.
A ovo nije priča o propasti jedne televizije. Ovo je optužnica protiv sistema koji je dozvolio da RTV “Šabac” postane grobnica radnih prava, profesionalnih standarda i javnog interesa samo zbog toga što je jedna ovako značajna medijska kuća “utrpana” u ruke jednog razmetljivca, skorojevića i nesposobnjakovića. I, tako, dok se odgovorni i dalje prave da se ništa nije dogodilo, u Šapcu, gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, sećanje na RTV “Šabac” je ostalo samo kao još jedan dokaz da privatizacija medija nije donela slobodu već disciplinu, strah i tišinu.
– Moje lično mišljenje je da je do ovoga došlo jer vlasnik Televizije “Šabac”, koji je tu medijsku kuću kupio 2015. godine za skoro 450 hiljada evra, nije bio sposoban da se nosi sa tako velikim medijskim biznisom. Istina je da je toj televiziji pod pritiskom vladajuće partije, ili ljudi bliskih istoj, bilo onemogućeno da bude ravnopravna na tržištu i da, na primer, zaradi novac od prodaje oglasnog prostora, ali setićemo se perioda kada je Šabac bio jedini slobodan grad, kada je Televizija “Šabac” još uvek mogla da dobije značajana sredstva na konkursima za medijsko sufinansiranje projekata ili na primer od prenosa sednica Skupštine grada, tada je takođe u toj televiziji bilo finansijskih problema, i plate su kasnile po nekoliko meseci. Očigledno neko mnogo jači od nas zaposlenih, nije mario za uništenje jedne tako velike i značajne medijske kuće. Posledice osećamo svi mi, i čini mi se da ćemo ih osećati još dugo – zaključuje Đorđe Mijailović.
Kada se ugasi svetlo u redakciji: sudbina RTV “Šabac”, tiho nestajanje
Kako se, na dva zakazana javna nadmetanja za prodaju 100 odsto vlasničkog udela koje ima Aleksandar Živanović u RTV “Šabac” doo, niko nije javio pretpostavlja se da će 100% udela koji on poseduje u privrednom društvu Radiodifuzno preduzeće radio-televizija “Šabac” doo preuzeti poverioci. Pa šta im Bog da!
Jer, iako RTV “Šabac” u svom vlasništvu ima oko 2.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u stogom centru grada, što se smatra veliki kapital, niko sa sigurnošću ne može da sagleda dugovanja koja ova, nekada veoma gledana televizija, ima. Račun je u blokadi preko 1.700 dana a blokada iznosi 52.167.121,21 dinara bez kamate. Nejasno je šta je sve u ovome sadržano i šta će poverioci ako reše da preuzmu firmu morati još da plate ali se zna da je poreski dug 25.999.353,20 dinara, bez kamate, da je ostalo neisplaćeno 115 menica, ko zna kome i u kolikom iznosu, da su su zbog dugovanja u ovom prostoru isključeni i struja i grejanje pa se i to mora platiti. Takođe, postoji i dug prema REM-u od 3.228.748.00 dinara, bez kamate, dug prema SOKOJ-u, tužbe radnika za neisplaćene plate i neplaćene doprinose a priča se da u RTV “Šabac” još uvek egzistira jedan zaposleni radnik kome nije imao ko da potpiše otkaz, ali i ko zna šta još. Kao što su, na primer, i kazne za četiri nepredata završna računa. A kako će poverioci u svoje vlasništvo, kao “miraz” dobiti sva ova znana ali i neznana dugovanja ostaje da se vidi da li će od prodaje, ako se za nešto drugo ne opredele, poslovnog prostora moći da namire svoja potraživanja. Jer, ko zna u kakvom je i on stanju.
I, sad, bilo kako bilo, “poverioci” koji su “pomogli”, svojim novcima, Aleksandru Živanoviću da kupi RTV “Šabac”, će se nekako i “namiriti” mada i oni snose veliku odgovornost jer su znali, videli i mirno posmatrali kako je program godinama polako gasio svoje svetlo i kako je jedan od najpoznatijih lokalnih medija u Srbiji nestao, ne preko noći, nego kroz proces tihe erozije.
https://www.youtube.com/watch?v=DOqJbaPDPvI
Šta građani Šapca misle o Televiziji Šabac. Poslednje snimljena anketa.
Međutim, pričati sad o tome ko je i kako “pomogao” Aleksandaru Živanoviću da uopšte kupi RTV Šabac i kako su svi u gradu “zatvarali oči” pred činjenicom da Živanović nije bio sposoban da ovo Radiodifuzno preduzeće vodi kako treba, što se moglo videti po radnicima koji su, zbog neisplaćenih zarada, odlazili je besmisleno.
Ali, ostaće žaljenje zbog toga što je jedan ozbiljan mediji, u koji su iz budžeta grada izdvajana ogromna sredstva kao i veliki trud mnogih koji su u RTV “Šabac” utkali svoj rad i svoje znanje, a neki su na random zadatku i živote dali, više nikada neće postojati.
I, tako, još jedna tužna priča biće u Šapcu ispričana I završena. Ali, koga je to briga? Na loše priče smo se već svi navikli…
U sledećem nastavku: Epilog: “Ubistvo” novinarstva na Šabački način
Redakcija “Podrinskih”: Ivan Kovačević, Snežana Kovačević
„Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.“
